Јелена Јандрић за "Глас": Умјетност је пут истине

Мене је код овог текста највише привукла управо та унутрашња борба коју Стриндберг тако брутално искрено разоткрива. Његови ликови никада нису једноставни, они су стално на граници између жеље за животом, љубављу и страшћу и неке унутрашње потребе за самоуништењем или трагањем за сопственом истином. То је та вјечита борба између Ероса и Танатоса.

Рекла је ово за "Глас" глумица Јелена Јандрић поводом недавно одигране представе"Опасан плес" по тексту Августа Стриндберга а у режијском маниру Соње Јовандић.

Ова врсна умјетница каже да су је као глумицу увијек привлачили текстови који захтјевају дубоку интроспекцију јер тада сцена постаје простор исповјести.

-Као глумицу су ме увек привлачили текстови који захтевају дубоку интроспекцију, јер тада сцена постаје простор исповести. Радити Стриндберга је велики изазов, али и огромна привилегија, јер његови текстови траже потпуну искреност и према публици и према самом себи.

ГЛАС: Које су то теме и мотиви који се представљају публици и шта је био заједнички циљ глумца и редитеља у овом комаду?

ЈАНДРИЋ: "Опасан плес" говори о страсти, усамљености, жељи за љубављу, али и о страху од блискости. То су теме које су архетипске и које свако од нас носи у себи. Мислим да се доста жена налази у сличној ситуацији као и лик госпође X у овој монодрами. Свако се у овом тешком времену суочава са болом и патњом, само је важно која средства и који начин бирамо како бисмо их превазишли. Наш заједнички циљ био је да покажемо колико је човек сложено биће да у једном тренутку може да жели љубав и припадање, а већ у следећем да се од тога брани. У том смислу, представа је један психолошки плес између супротних сила у човеку.

ГЛАС: Ова динамична монодрама одиграва се у камерном позоришном простору. Колико је то отежавајуће, а колико олакшавајуће расположење за глумца на сцени? Без партнера, претпостављамо није лако?

ЈАНДРИЋ: Монодрама је увек велики изазов, за мене лично је био још од студентских дана. Нисам себе видела као глумицу која би могла да игра без партнера на сцени, и на неки начин за мене је то било застрашујуће. У камерном простору публика постаје ваш партнер. У оквиру ове представе лик госпође "Y" тумачи публика. Дивно је када се догоди неки спонтани дијалог или размена енергије, то ову представу чини живом, и увек изнова занимљивом, јер не могу да предвидим реакцију публике Такве ситуације памтим после сваког играња. Близина публике делује на тренутке и опасно, јер не можете ништа да сакријете, свака емоција мора бити истинита. Али истовремено, та искреност ствара једну снажну везу између глумца и гледаоца.

ГЛАС: Представи доста доприносе музичке линије које дају велики печат овом комаду. Од какве је важности добра музика за даске које живот значе?

ЈАНДРИЋ: Идејни творац ове монодраме јесте професорица и оперска дива Лидија Пајић, која на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци предаје предмет Техника гласа. Према њеним сјајним индикацијама пројекат је и реализован као музичка монодрама. Музика у овој представи има готово драматуршку функцију, оживљава сећања и у овом случају не служи само за грађење атмосфере, већ као унутрашњи глас лика и његов лични доживљај неке ситуације. Музика је за мене језик душе и мислим да она може да каже оно што речи не могу. У „Опасном плесу“ она прати емоционалне промене и унутрашње ломове лика.

ГЛАС: Када смо код музике, није тајна да у слободно вријеме свирате гитару и да пјевате. Шта значи музика за Јелену Јандрић?

ЈАНДРИЋ: Музика је за мене један врло личан и интиман простор. То је начин да се човек изрази без сцене, без текста, без улоге.

Од малена сам слушала различите музичке жанрове, и била сам у потрази за новим звуком, новим бендовима. Углавном се то моје истраживање завршавало слушањем неких добрих, старих, класичних нумера из прошлог века. Изнова се одушевим када чујем неку стару, добру песму на коју сам потпуно заборавила, али која уз свако ново слушање прича нову причу, буди инспирацију, оживљава слике. Увек су ме привлачили аутори који у оквиру свог стваралаштва доносе нешто аутентично, авангардно. Волела бих да се из овог дигиталног света вратимо у аналогни, и да се поново у моду врате грамофони и грамофонске плоче, а музика слуша потпуно фокусирано и посвећено. Музика и глума су за мене на неки начин два лица исте потребе - потребе да човек нешто дубоко из себе подели са другима.

ГЛАС: По незваничним информацијама у припремама је нова представа по тексту Стриндберга "Пеликан". Можете ли нешто више о том пројекту и шта чини посебном редитељку Соњу Јовандић?

ЈАНДРИЋ: Да, у плану је рад на Стриндберговом „Пеликану“, што је такође један веома снажан психолошки текст који смо већ радили али сада желимо поново да га обновимо. То је драма која се бави породичним односима, лицемерјем и скривеним емоционалним ранама. Рад са Соњом Јовандић је посебан јер она као редитељ веома дубоко улази у психологију ликова. Она не инсистира само на форми, већ се труди да дубоко продре у срж лика и текста којим се бави, али исто тако води рачуна о сваком детаљу који се налази на сцени, о значају костима, сценографије, музике која би требала да се употреби у оквиру те представе. Управо та посвећеност процесу и трагање за емоционалном искреношћу чини њен редитељски рукопис препознатљивим.

ГЛАС: Гдје публика може све да Вас гледа и можете ли нам открити још неке новости?

ЈАНДРИЋ: Публика тренутно може да ме гледа у монодрами "Опасан плес" а надам се да ће представа наставити свој живот и на другим сценама и фестивалима. Трудим се да стално радим на новим пројектима и да истражујем различите облике сценског израза. За мене је уметност увек пут, пут трагања за истином у себи, и у причама које причамо на сцени.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.