Изложба Милке Рисовић: Фотографија пјесма без ријечи

Откако сам озбиљније закорачила у сферу фотографске умјетности, са платформе Универзитетског фото-кино клуба Бањалука, знала сам да ће моја прва изложба (а организовање изложби дио је стваралачког пута сваког озбиљног фотографа) на неки начин бити повезана са поезијом, да ћу и у изложбеном простору спојити те двије велике љубави, које су за мене ионако у континуираном прожимању.

Рекла је ово за “Глас Српске” бањалучка умјетница и фотографкиња Милка Рисовић поводом њене прве изложбе “Глас који пјева у свјетлости”, која је отворена 31.октобра у Галерији “Ђура Јакшић”. Умјетница истиче да ставља увијек знак једнакости између музике и поезије, затим напомиње да је од пресудног значаја за ову изложбу била прошлогодишња представа у ГП “Јазавац” коју је фотографисала.

- У Роману “Срце је усамљени ловац” Карсон Макалерс проналазимо индикативну реченицу: “Међутим, шта год да је радила, музика је увијек била присутна”. Овдје стављам знак једнакости између музике и поезије, које у мом свијету егзистирају у потпуном загрљају, а који упућује на крајњу немогућност промишљања било ког аспекта људског постојања на непоетски начин. Пресудно је било прошлогодишње фотографисање једне изванредне представе у Градском позоришту “Јазавац”, у оквиру фестивала “Заплет”. Чини се као да је почетно одушевљење Мињиним ауторским дјелом било својеврсна антиципација свега што ће касније услиједити. Једна од фотографија ухваћених током извођења представе касније ће постати најважнија фотографија мог досадашњег рада, вишеструко награђивана на домаћим и међународним изложбама и у свијести потпуно неодвојива од Попине пјесме “Пре игре” - рекла је Рисовићева.

Бањалучка фотографкиња каже да је потпуно природно што је досадашњи креативни процес закључила једном изложбом конципираном на начин да поред фотографија, које су настајале дужи низ година, на зидовима галерије стоје стихови српске и свјетске књижевности, који са њима кореспондирају тематски, идејно или асоцијативно те да је суштина вриједности фотографије лежи у поезији. - Рекла бих да суштинска вриједност фотографије лежи у поезији, као невидљивом језгру сваког умјетничког дјела, поезије коју су одувијек укључивали сусрети и разговори о фотографији са Андрејом Марић, која ће касније, уз Драгана Пролу преузети многе обавезе у вези са организовањем изложбе. У први мах могло би се учинити да поезија и фотографија немају много тога заједничког усљед неочигледности многих скривених повезница. Још је Квинт Хорације Флак назвао слику пјесмом без ријечи. Водећи рачуна о елементима фотографије, композицији и перспективи, фотограф на неки начин исписује стихове који на крају одређују цјелину слике. И пјесник и фотограф, у извјесном смислу, трансформишу предмет пјевања, односно, фотографисања - рекла је она.

Како умјетница каже историја фотографије биљежи многе концептуалне подухвате ове врсте, рецимо, сарадњу Владимира Мајаковског и фотографа Александра Родченка, Теда Хјуза и Феј Годвин те Поли Џин Харви и Шејмус Марфи.

- Познат је пројекат фотографа Едварда Хенрија Вестона, који је, на самом почетку Другог свјетског рата, путујући Америком правио фотографије које ће илустровати ново издање Витменове збирке “Влати траве” - рекла је Рисовићева.

У изложби поред фотографија кључну ријеч имају стихови, како српске тако и свјетске поезије, стога Рисовићева додаје да концепт изложбе схвата као облик сарадње са пјесницима чији су стихови пронашли своје фото-пандане и своје зидове.

- Понекад би се при самом погледу на фотографију у исти час у свијести појављивали одговарајући стихови. Поводом одређених фотографија изналажење адекватних стихова тражило је дуже промишљање и претраживање. Избор пјесама ми је потврдио колико је Иван В. Лалић значајан стваралац и која је његова позиција у мом интимном свијету, уз фотографије стоји чак осам његових пјесама. Ту су и Миљковић, Црњански, Настасијевић, Трифуновић, Бродски, Драгојевић, Загајевски, Збигњев и многи други. Наравно, у избор је ушла и Борхесова “Друга пјесма о даровима”, једна од највећих пјесама свјетске књижевности, која би могла да стоји уз цјелокупну поставку - додала је она.

Талентована умјетница каже да датум отварања изложбе није случајан те да истиче огроман утицај “ловћенског тајновица” са чијим се дјелом дуго бавила и интересовала.

- Изложба је отворена 31. октобра и тај датум није случајно изабран. Истог датума, године 1851, отишао је владика Раде, пјесник чијим сам се стваралаштвом понајвише бавила током студија књижевности, па и касније. Сјетићемо се да је основно језгро његовог пјесничког и духовног искуства означено ријечју “искра” те да његово пјесничко дјело обилује бројним лексемама које се у својој суштини везују за свјетлост (лучу). За Његоша је свјетлост суштина човјековог бића и према томе - поезија припада свјетлости, рекла је Рисовићева.

Када је ријеч о занимљивом наслову који носи њена изложба, Рисовићева каже да је инспирисана дјелом великог поете Ивана В. Лалића.

- Сама ријеч фотографија у ствари значи цртање помоћу свјетла, записивање слика на материјалу осјетљивом на свјетлост. И поезија и фотографија, у крајњој инстанци, теже хватању оног што измиче голом оку, оног неизрецивог/невидљивог, које нам стално измиче, “а шапуће нам своју присутност и упорно приморава да делујемо, да га преводимо у слике”, како пјева Лалић. Заправо и сам назив изложбе преиначен је назив збирке пјесама Ивана В. Лалића - “Глас који пева у вртовима”. Планирајући и промишљајући детаље у вези са изложбом намјера је била да назив обухвати и фотографију/свјетлопис и поезију, према томе усуђујем се кажем да је ово један срећно изабран назив. Фотографија је памћење кроз језик свјетла. Фотографисати значи умножавати свјетлост - рекла је Рисовићева.

Умјетница каже да је након отварања изложбе она почела сопствени живот, који ће публика откривати у властитом кључу.

- Посјетиоци су поздравили овакав концепт изложбе. Има тежину и чињеница што су фотографије и пјесме изложене у Галерији Филолошког факултета која је названа по Ђури Јакшићу, пјеснику који је такође спајао слике и ријечи. Увјерена сам да сваки облик синкретизма у умјетности значи подизање љествице навише, како током самог чина стварања тако и када је о излагању ријеч, односно, смјештању умјетничког дјела пред шири аудиторијум. Фотографије, попут сваког умјетничког дјела, имају сопствену динамику отварања посматрачу, поезија је ту да се лакше и дубље дотакне тајна, извјесна духовна супстанца, како је говорио Тарковски, попут ефекта метафоре, односно, успостављања заједничког језгра, јер око не види ствари, већ облике ствари који нешто друго значе. И слуте цјеловитост, умањујући тјескобу свијета - рекла је умјетница.

Утицаји

Фотографкиња посебно наглашава имена из свијета фотографије, као и велике филмске иконе који су оставили трајан утицај на њено стварање у простору умјетничке фотографије.

- Неопходно је поменути, поред пјесника, велика имена из свијета фотографије, попут Бресона и Салгада те челне људе нашег фото-клуба Драгана Пролу и Милорада Кашћелана, затим велике филмске ствараоце попут Куросаве, Џармуша, Вендерса, Тара, Бергмана, Озуа, Мизогучија, и наравно Тарковског, који је стварао чисту поезију филма. Ту су и неколика филмска остварења Михаила Калатозова, настала у сарадњи са изванредним Сергејем Урусевским. Готово сваки његов кадар право је мало ремек-дјело - рекла је Рисовићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.