Исидора Бранковић: Умјетност није производ, већ жива размјена идеја

Галерија "Вагон" имала је врло изазовну 2025. годину с обзиром на врло богат и динамичан програм који је креирала и организовала. Реализовали смо по двије до три изложбе мјесечно гдје смо као тим, али и као јавни простор, прошли један вид иницијације. Екстремна динамика донијела нам је нова искуства, сјајне умјетнике, али и јасно сагледавање потреба аутора и публике.

Рекла је ово за "Глас Српске" умјетница Исидора Бранковић, резимирајући најважније резултате и пројекте Галерије "Вагон" у 2025. години. Руководилац "Вагона", али  и свестрана мултимедијална умјетница каже да је програм био конципиран у веома широком распону од изложби и перформанса преко међународних партнерстава до нових платформи и публике.

- У Галерији "Вагон" током 2025. године могле су се посјетити актуелне, занимљиве и експерименталне изложбе, које су бањалучкој публици дале перспективу и преглед онога шта се ствара данас. У овом тренутку. Када је ријеч о младим умјетницима, негдје смо увијек ограничени на локални поглед. Овдје имамо увијек прилику да сагледамо стваралаштво младих умјетника из земаља региона али и свијета, рекла је Бранковићева.

ГЛАС: Како су Ваше активности у Маћерати у Италији (предавања/студенти) и искуство у Сингапуру утицали на умјетнички рад и модел галеријске праксе "Вагона"?

БРАНКОВИЋ: Маћерата, иако готово потпуно лишена независне сцене и савремене галеријске праксе, посједује изузетно снажан музејски систем. Управо та институционална озбиљност, пажња према продукцији и креативни музејски приступи били су ми изузетно инспиративни. У том контексту, Musei Civici di Palazzo Buonaccorsi издвојили су се као простор у којем класична музејска форма коегзистира са савременим, динамичним и продукцијски освијештеним приступом, уз завидну колекцију савремене умјетности. Ово искуство ме додатно потакло на размишљање како и традиционални институционални модели могу бити осавремењени и продукцијски обогаћени. Овдје говоримо о малом граду, доста мањем од Бањалуке, који са изузетном пажњом приступа култури и развоју.

Сингапур је, с друге стране, представљао потпуно другачији културни и умјетнички контекст. Сусрети и сарадње са професорима и студентима са универзитета широм свијета, као и директно упознавање са умјетничком сценом, тржиштем и начинима функционисања културе, отворили су ми ново разумијевање савремене умјетности. Док је моја умјетничка позиција дубоко везана за ангажман и друштвену критику, у Сингапуру ангажована умјетност готово да не постоји или барем није дозвољена у јавном простору. Ипак, оно што је присутно јесте изузетна лакоћа продукције: доступност грантова, јасно структурирано тржиште и развијен продајни сегмент умјетности.

Посебно су ме заинтригирале бројне галерије фокусиране на савремено стваралаштво Азије, али с амбицијом укључивања европске сцене. Тај баланс између тржишне ефикасности и културне стратегије отвара питања која су изузетно релевантна за даљи развој "Вагона", како успоставити одржив модел галеријске праксе, а да се при томе не изгуби критички, ангажовани и експериментални карактер рада.

ГЛАС: Можете ли издвојити на основу тог искуства конкретне идеје које планирате даље развијати?

БРАНКОВИЋ: Из оба искуства издвајам неколико идеја које планирам даље развијати: интензивнију интеграцију едукативних и перформативних формата у галеријску праксу, снажније повезивање са младим ауторима и студентима поред излагачке праксе, промишљање односа између институционалног и независног модела, те истраживање одрживих продукцијских и економских структура које не искључују умјетнички интегритет. Управо на тим пресјецима видим будући развој  галерије "Вагон".

ГЛАС: Ваши перформанси у Београду ("У10") – "Обећана  вечера", "Роом 0" у Мостару ("Видиш ли се између усана") оснажују теме идентитета, тијела и друштвених норми, уз врло добре реакције критике. Како та искуства утичу на Ваш даљи рад?

БРАНКОВИЋ:  Морам нагласити да је искуство у Мостару, реализовано у простору Удруге Резон, за мене било најинтензивније и најдубље до сада. Перформанс је тамо досегао тачку у којој је публика престала бити посматрач и постала активни носилац енергије, конфликта и значења. Емоција, жестина и динамика које су учесници унијели у извођење превазишле су оквир саме структуре рада и произвеле оно што бих назвала колективним афективним пољем. Управо такву врсту сусрета сам замишљала за перформанс "Видиш ли се између усана?", простор у којем се тијело не изводи за публику, већ се са публиком распада, преговара и поново конституише. Мостар је отворио могућност да се перформанс догоди као стварни ризик, као непредвидива ситуација у којој ауторство постаје порозно, а контрола се дијели. Перформанс је  постао мјесто заједничког емоционалног и политичког улагања. То искуство ми је потврдило да перформанс не може бити затворен систем, већ процес који се активира тек у сусрету са конкретним тијелима, траумама, историјама и контекстима.

Изложба "Роом 0", реализована у Галерији Дома омладине у Београду у сарадњи са кустоскињом Јеленом Павићевић, представља пресјек мог стваралаштва у посљедњих годину дана, али и теоријски кондензат питања којима се континуирано бавим. Поставка није функционисала као класичан изложбени простор, већ као "нулти простор",  мјесто субјективације, раслојавања идентитета и судара тијела са социо-економским, класним и биополитичким режимима моћи, посебно унутар постјугословенског и неолибералног контекста.

Тијело је у овом пројекту третирано као централни инструмент анализе и отпора: као мјесто уписа институционалних норми и друштвених кодова, али истовремено и као материјал способан да артикулише пукотине у системима који га обликују. Посебно важан сегмент изложбе била је дестабилизација границе између умјетничког и неумјетничког рада, као и између професионалних и класних улога.

Партиципативни перформанс "Обећана вечера" функционише као радикална геста препуштања контроле. Публика у потпуности води динамику перформанса, док обећање, као структурални оквир рада, никада не бива испуњено. "Обећана вечера" увијек остаје на обећању, чиме разоткрива механизме очекивања, одлагања и фрустрације који су дубоко уписани у друштвене и политичке односе, али и у саме процесе размјене, повјерења и заједништва.

ГЛАС: "Вагон" све више постаје простор за афирмацију младих умјетника и савремене концептуалне умјетности у региону?

БРАНКОВИЋ: Галерија "Вагон" наставља да дјелује унутар већ успостављене динамике, фокусирајући се на представљање умјетничких пракси младих савремених аутора, уз континуирано промишљање формата, контекста и услова продукције. Посебно се радујем наредној години и интензивнијем раду са умјетницима, јер управо у том процесу настају најзначајнији помаци, не само у финалним радовима, већ и у међусобном учењу, размјени и изградњи повјерења.

Током ове године направили смо и важан искорак у односу на досадашњи модел рада: по први пут од оснивања галерије позвали смо неколико умјетника мимо отвореног конкурса. Тај гест није био одступање од принципа транспарентности, већ свјесна кустоска одлука усмјерена ка тестирању другачијих модалитета сарадње, повјерења и дугорочног дијалога. Паралелно с тим, наставили смо да развијамо програмски оквир кроз конкурсне апликације, бирајући специфичне умјетничке позиције које су нам омогућиле да заокружимо изложбени и продукцијски план за 2026. и 2027. годину. Наш рад се заснива на дугорочном планирању: настојимо да увијек имамо јасно дефинисане најмање двије наредне године, како бисмо могли да о 2028. размишљамо из потпуно другачије перспективе, не као наставку постојећег модела, већ као простору за увођење нових пракси рада, експерименталних формата и проширених сарадњи.

"Вагон" за нас није само галеријски простор, већ мјесто слободе, сусрета и експеримент, платформа која подстиче ризик, отвореност и процесуалност, и која умјетност не третира као завршени производ, већ као живи однос између тијела, идеја, простора и заједнице.

ГЛАС: Кад се вратите на почетак, оснивање галерије и кад погледате данас "Вагон", шта видите?

БРАНКОВИЋ: "Вагон" је научио да вози сам и управо је то од почетка био његов основни циљ и покретач. Када се вратим на сам чин оснивања галерије и погледам "Вагон" данас, видим процес изградње простора који није настајао само као физичка или програмска структура, већ као идентитет. Питање није било како отворити галерију, већ како подићи и одржати простор који ће имати властити глас, своју публику и препознатљивост, без потребе за сталним оправдавањем властитог постојања. Оснаживање умјетничког простора у овом контексту показало се као изузетно захтјеван и дуготрајан процес. Радило се о непрестаном балансирању између продукцијских ограничења, институционалних празнина и потребе за досљедношћу у програмском и етичком смислу. Ипак, управо су ти услови обликовали "Вагон", одгојили су тим који разумије одговорност простора, публику која је активна и знатижељна, те стваралаштво које не пристаје на компромисе видљивости по сваку цијену.

Данас, када погледам "Вагон", не видим само галерију, већ самоодрживи организам,  простор који функционише кроз повјерење, континуитет и јасно позиционирану праксу. "Вагон" је мјесто које је израсло из потребе, али је опстало захваљујући заједници. То је простор који је научио да се креће самостално, али и даље остаје отворен за сударе, скретања и непредвидиве сусрете, управо оне због којих је и настао.

ГЛАС: Које иницијативе и програме желите додатно да развијете у "Вагону" да бисте повећали публику, едукацију и интеракцију са заједницом, посебно младима и студентима умјетности?

БРАНКОВИЋ: Иницијативе које желим додатно развијати у оквиру "Вагона" полазе од увјерења да галерија не треба бити искључиво мјесто презентације, већ простор континуиране размјене, учења и сусрета. Фокус није на пуком повећању публике у квантитативном смислу, већ на изградњи дугорочног и смисленог односа са заједницом, посебно са младима и студентима умјетности.

Један од кључних праваца развоја јесте јачање едукативних и менторско-истраживачких програма. То подразумијева радионице, отворене разговоре, читања и перформативне формате који студентима омогућавају директан контакт са савременим умјетничким праксама, али и са цјелокупним процесима који стоје иза њих, од концептуализације и продукције до излагања, дистрибуције и институционалне критике.

"Вагон" видим као простор у којем се знање не преноси хијерархијски, већ се производи кроз заједнички рад, дијалог и искуство.

Паралелно с тим, желим снажније развијати продукцијски сегмент "Вагона". То укључује активнију подршку умјетницима у реализацији нових радова, али и промишљање одрживих модела финансирања, сарадње и тржишне видљивости. Без романтизације тржишта, важно ми је отворити простор за разговор о економији умјетничког рада, о вриједности, хонорарима, продаји и условима рада како би млади умјетници добили реалан увид у механизме који обликују њихову професионалну егзистенцију. Такође, планирам даље развијати партиципативне и колективне програме који публику активно укључују у умјетнички процес. Кроз перформансе, дискусије и site-specific интервенције, галерија постаје мјесто у којем се брише јасна граница између посматрача и учесника. Овакви формати не само да јачају осјећај припадности, већ и стварају другачије облике културне вриједности који не почивају искључиво на тржишној логици, већ на заједничком искуству и размјени.

ГЛАС: Колико је у тој размјени идеја важан продукцијски аспект, посебно у раду са младим умјетницима?

БРАНКОВИЋ: Посебну пажњу желим посветити сарадњи са факултетима, студентским иницијативама и независним образовним платформама, како бисмо "Вагон" позиционирали као продужени простор учења, мјесто гдје се теоријско знање сусреће са праксом, а грешка, експеримент и процес имају легитимно мјесто.

У том контексту, планирани су и дугорочнији резиденцијални и продукцијски формати намијењени младим умјетницима, који би укључивали менторску подршку, продукцијска средства и могућност јавне презентације.

На крају, важан сегмент остаје отвореност простора према локалној заједници. "Вагон" треба да остане приступачан, флексибилан и осјетљив на контекст у којем дјелује, простор који реагује на потребе заједнице, али и иницира разговоре који можда нису увијек угодни, али су нужни. Управо у тој комбинацији едукације, продукције, тржишне писмености и критичког дијалога видим потенцијал "Вагона" да даље расте као релевантна, одржива и жива културна тачка.

ГЛАС: Савремена умјетничка сцена у БиХ има доста изазова пред собом, али  и много потенцијала који би могли савладати поменуте изазове.

БРАНКОВИЋ: Много је неискориштених потенцијала. Мало је прилика. Оснаживање. Критичко сагледавање. Образовање. И напокон неки институционални трзај да знамо да још дишу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.