ХАЗУ хоће Мирослављево јеванђеље

Разлог ове клептоманске амбиције је теза савремених хрватских историчара да сви ћирилски споменици западно од Дрине припадају хрватској културној баштини, пише дневни лист Политика.

Мирослављево јеванђеље, најзначајнији и најљепши српски рукописни споменик, проглашен је за „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције"!

То је обзнањено на међународном научном скупу „Хрватска ћирилична баштина", одржаном крајем прошлог мјесеца у Загребу, под окриљем Хрватске академије знаности и умјетности, а поводом петстоте годишњице ћириличног „Дубровачког молитвеника", штампаног у Венецији 1512. године. Ово клептоманско откриће промовисао је један од учесника скупа, Кристијан Кухар са загребачког Старославенског института,пише дневни лист Политика

Већ двије деценије хрватски језикословци и историчари средњовековља присвајају овај култни српски спис настао под покровитељством Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава. Један од њих, Милко Брковић, историчар из Завода за повијесне знаности ХАЗУ и професор Мостарског свеучилишта, тврди да је језик Мирослављевог јеванђеља „хрватска редакција старославенских глагољских књига".

Међутим, својатање чувеног јеванђеља само је сегмент хрватских аспирација на читаво средњовјековно српско културно наслијеђе у Босни, Херцеговини и Далмацији.

„Ова хрватска чежња континуирана је на аустријску културну политику у Босни и Херцеговини", сматра археолог Ђорђе Јанковић, професор на Академији за конзервацију и рестаурацију СПЦ. Један од кључних потеза у стварању „босанске" нације и културе било је преименовање историјског босанско-херцеговачког и приморског (далматинског) писма, ћирилице, у „босанчицу". За надгробне споменике, мраморове, скован је дотад непознати термин „стећци". Тако су ћирилични натписи на мраморју постали епитафи писани „босанчицом на стећцима".

А од деведесетих година прошлог вијека хрватски аутори замијењују термин босанчица изразом „хрватска ћирилица".

Овај, прије свега ментални, страховити заокрет у односу према омраженој ћирилици, пред широм публиком настоји се оправдати на прилично духовите начине. Тако се истиче супремација „трописмене" хрватске културе (латиничне, глагољичне и ћириличне) над другим европским националним, „једнописменим" културним корпусима. А хрватски аутор Винко Грубишић, смјело и искрено тумачи да је разлог хрватског отпора према ћирилици „страх од препознавања себе у другима".

Даље, амбициозни хрватски иноватори морали су се одрећи теза великих имена српскохрватске лингвистике, католика, Ватрослава Јагића и Милана Решетара. Јагић је установио да средњовјековни глагољички корпус припада хрватској филологији, а ћирилични српској, а Решетар је објаснио откуд разлике у српској ћирилици западно и источно од Дрине.

Дубровчанин Милан Решетар је утврдио да тип српске ћирилице који је назван босанчицом потиче с двора краља Драгутина Немањића, односно да је ријеч о брзописној ћирилици. Користила се за исписивање повеља, посветних натписа и епитафа на мраморју, а одликују је лигатуре (спајање слова) и скраћивање ријечи што је обиљежавано титлама (знацима за испуштена слова).

Хрватски жал за Мирослављевим јеванђељем лако је разумљив кад се има у виду да су многи најстарији српски ћирилични артефакти похрањени по хрватским збиркама и музејима.

Такав је случај с Поваљским прагом (12. вијек) који се налази у сплитском Музеју хрватских археолошких споменика или с Хумачком плочом, такође из 12. вијека, која је 1867. године била узидана у зграду фрањевачког самостана у Хумцу код Љубушког, а данас се налази у музејској збирци овог самостана. Оба поменута епиграфа описана су у четвртом издању књиге Бранкице Чигоје

„Најстарији српски ћирилски натписи", објављене прије четири године у Београду.

На наше питање зашто академска заједница Србије прећуткује ове и сличне провокације које стижу из Хрватске, наш саговорник, професор Јанковић, одговара: „Не постоје одговарајући академски изрази којима би изразио своје мишљење о овдашњој академској заједници".

Глагољаши пишу ћирилицом

Илустративан пример хрватског присвајања ћириличних споменика је ћирилични натпис уклесан у камену, нађен 2003. године на локалитету Подворнице у Лиштанима код Ливна. Археолошким захватом на локалном гробљу откривена је плоча са слиједећим, мајсторски урезаним текстом:

„Овде лежи поп Тјеходраг који је имао пет синова и сви су убијени у истој години".

Хрватска ауторска тројка, тумачи налаза, датирали су овај епиграф у 12. вијек и утврдили су да је ријеч о хрватском „попу глагољашу". Будући да је већ тада католичким свештеницима била строго забрањена женидба, поменута тројка извела је мисаони дриблинг: „Као нелатински свећеник могао је имати дјецу са законитом супругом на ваљан, али не и на допуштени начин".

Међутим, како објаснити да католички „нелатински" свештеник (који се не користи латиницом већ глагољицом) има епитаф исписан ћирилицом? И ту је нађен соломонски излаз из ребуса: попу Тјеходрагу ћирилица је служила за „свакодневну употребу"!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.