Глумица Нела Михаиловић за "Глас Српске": Позориште је мјесто слободе

Било је јако инспиративно, изазовно, посебно због сарадње са Југом Ђорђевићем, једним од најталентованијих позоришних редитеља данашњице. То што је комад писан пре више од стотину година није утицало на грађење ликова и њихових карактера, јер ово јесте прича о људима који трагају за љубављу и покушавају да преживе по сваку цену, што јесте универзална тема. Ми глумци увек бранимо своје ликове, шта год да играмо, јер само тако можемо уверљиво и органски да их проживимо.

Рекла је ово за "Глас Српске" глумица Нела Михаиловић коментаришући своју улогу Олге Ристићке у комаду "Госпођа Олга", који је у режији Југа Ђорђевића премијерно изведен прошле седмице у Народном позоришту Републике Српске. Дива српског глумишта тумачи једну од најпотреснијих улога у српској драматургији, жене која је због љубави пристала да издржава породицу бившег љубавника, купујући новцем оно што је изгубила због слушања властитог срца, а како она каже, било је изазовно суочити се са једним таквим ликом, који иако написан прије 100 година, ништа није изгубио на актуелности нити на увјерљивости карактера?

- За мене је Олга жена која је само желела да воли и буде вољена, али бежећи од породичног наслеђа, прогоњена сопственим младалачким грехом због којег бива изложена осуди лицемерне јавности, она покушава да нађе своје место у друштву користећи своје најјаче оружје, а то је сопствено тело и сви женски атрибути са којима почиње да тргује. Кад једном Олга истргује властитом женственошћу, уплешће се у мрежу саткану од лажи, неморала, лицемерја, похоте, новца, манипулација, блуди, која траје 20 година, из које више нема излаза - рекла је Михаиловићева.

ГЛАС: Теме иза блиставе фасаде успјешности и важности друштвеног статуса главних јунака ове драме нису лаке  - од инцеста, преко прељубе до похлепе и лажи. Колико је у том лицемјерју тешко сачувати глумачки морални компас и личне емоције од емоција лика на сцени?

МИХАИЛОВИЋ: Глумац има само један инструмент на којем свира, а то је он сам, његово тело и пре свега његово биће, унутрашњи свет по којем копа и истражује, сагледава најдубље па и оне скривене делове своје душе, тражећи инспирацију за лик. Тако да је у сваки лик који играм уткан део мене, па и у оне најмрачније или тзв. негативце. Свакако глумац посједује занате и механизме којима се брани и лако прави отклон од лика који тумачи, а гледаоцу с друге стране даје илузију потпуне идентификације.

ГЛАС: Олга жели својој насљедници срећу и брак који она није имала, али стара пословица каже да је пут у пакао поплочан добрим намјерама?

МИХАИЛОВИЋ: У тој мрежи ниских страсти, емотивне манипулације, трговине, уцена, понижења, у којој је огрезао љубавни троугао, који чине Новаковић, Новаковићка и Олга, обе мајке мисле да све има своју цену и да све може да се купи новцем. И све то раде под изговором мајчинске љубави, а заправо гурају своју децу у муљ сопствених живота, ризикујући да ће се у том муљу та деца и удавити. Тако да су и Гидра и Вука заправо жртве изопачене љубави својих родитеља.

ГЛАС: Сам комад се бави распадом српске грађанске породице почетком 20. вијека. Данас живимо на почетку 21. вијека, али распад, не само грађанске. већ породице као цивилизацијске заједнице. никадa није био страшнији. Nовац и насиље одређују норме и правила, спољни друштвени, културни и сексуални трендови одређују људске односе. Да ли породица као основна ћелија људског друштва може издржати тај сурови и све бржи притисак модерног времена?

МИХАИЛОВИЋ: Породица ће свакако нестати, ако овако наставимо. Самим тим и човечанство или ће човечанство опстати, као неки тамни, мрачни вилајет у коjeм је човек отуђен, усамљен, депресиван, човек без емоција, човек без љубави, без слободе, значи мртво друштво. Зато се сваки појединац мора борити против тог суноврата и у свом микросвету гајити праве вредности и моралне постулате, огрнути се љубављу. Или како се то можда тачније каже, свако мора почистити у свом дворишту. Е онда можда и има наде за човека.

ГЛАС: Комад трагично и прерано преминулог пјесника и драматурга Бојића није игран у доба настанка. Прво играње је доживио 1979, а потом и бројна друга. И сва су редом дочекана добрим критикама. Колико је то насљеђе било отежавајућа околност, а колико додатни мотив да буде удахнут нови живот у класик српског театра?

МИХАИЛОВИЋ: Увек је узбудљиво радити класик. У праизвођењу госпођу Олгу играла је Оливера Марковић, једна од највећих позоришних дива српског театра. Гледала сам и сомборску госпођу Олгу пре пар година и тада ју је играла дивна глумица Ивана Јовановић. Утолико је мени већи изазов да створим своју Олгу. И није то наслеђе препрека, напротив већа је жеља да ми испричамо причу на свој начин. Да уткамо сопствене емоције, страсти и нови живот у тај комад, наравно обгрљени тренутком у којем живимо и стварамо.

ГЛАС: Занимљив је и продукциони бекграунд комада, копродукција два народна позоришта, мјешовита екипа. Како је протекао сам процес припрема са Југом и остатком екипе и каква су очекивања од бањалучке премијере? Ви овдје номинално јесте гост, али са друге стране много пута сте били у Бањалуци. Прије неку годину са "Урнебесном трагедијом", да поменемо и најсвјежије гостовање.

МИХАИЛОВИЋ: Народно позориште Републике Српске осећам као своју кућу. Ово је у ствари друга копродукција коју радим, значи Народно позориште Београда и Народно позориште Републике Српске. Гостопримство које овде осећам је заразно и увек изнова желим да се вратим. Жеља и потреба сваког појединца у том позоришту да кроз сопствени допринос представа буде најбоља могућа је драгоценост која се данас ретко виђа у позориштима и зато је и наглашавам. Веома поштујем и ценим директорицу позоришта Дијану Грбић, која својом упорношћу, великим ентузијазмом и љубављу према позоришту успева да створи такву атмосферу.

ГЛАС: У међувремену као народу урнебесности нам није мањкало, али нажалост ни трагедије. Прелило се све то у српски театар. Смије ли позориште, као рефлексија друштва, затворити очи пред оним што се дешава око њега?

МИХАИЛОВИЋ: Наравно да не сме. Позориште мора бити живо. Оно је место слободне речи, дијалога, размене између уметника и публике. Место провокације. Ту се постављају питања, понекад се даје неки одговор. Ту се критикује, указује и на праве вредности. Позориште је једном речи место слободе за којом сви чезнемо.

ГЛАС: Једно сте од најпознатијих, па и најнаграђиванијих лица српског театра, са бројим улогама у класицима наше драматургије од Ковачевића до Симовића, али са друге стране остварили сте читав низ улога у серијама и филмовима, који Вам је дао статус глумице из народа. Колико је тешко одржавати у суживоту та два, на прву руку, различита пола глумачког позива или је за то просто неопходна равнотежа за умјетника?

МИХАИЛОВИЋ: Ми глумци на овим нашим просторима на факултету се школујемо пре свега за позоришне глумце. Утолико је већи изазов за сваког глумца освојити простор кадра и на филму или на телевизији. Није то тешко ускладити кад добијете прилику. Остварити се и у позоришту и на филму и на телевизије је свакако привилегија. Најтеже је ишчекивање да те неко изабере и то је можда и најтежи сегмент нашег посла, јер шта год да си урадио, какав год успех постигао, стално изнова чекамо позив. Е за то треба стрпљења и вере у себе и то је најважније за глумца.

ГЛАС: Када смо код позоришта и кинематографије, какви су Вам још планови осим "Госпође Олге" и гдје Вас још можемо очекивати у наредном периоду?

МИХАИЛОВИЋ: Снимила сам филм "Спортско срце" такође радила телевизијску серију "Избор", тако да, у ишчекивању тих премијера, мало ћу се и одморити

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.