Глумица Мила Станојевић: Шекспирове реченице охрабрујуће водиље

Што се тиче моје улоге, играм Ланса, који је по оригиналном тексту заправо слуга једног од главних ликова - витеза Протеја. Међутим, због маштовитог редитељског виђења и специфичног концепта представе мој лик добија сасвим нову димензију. Наиме, Ланс, не само да је коментатор приче, што је честа појава за слуге или ,"луде" код Шекспира, он је и креатор приче и са својим псом Крабом и другом Спидом утиче на ток збивања и поиграва се са ликовима.

Рекла је ово за "Глас Српске" Мила Станојевић, талентована глумица, коментаришући своје искуство у хваљеном комаду "Два витеза из Вероне" В. Шекспира у режији Илије Зајцева. Комад је након играња пред бањалучком публиком имао запажено извођење на "Шекспир фестивалу" у Србији, које глумица описује као велику потврду урађеног посла.

- Што се тиче искуства са фестивала у Чортановцима, било је предивно. Сама прилика да учествујемо на таквом фестивалу као студенти била је за нас част, али и одговорност, коју смо, судећи по реакцијама публике и сјају у очима наше професорице након играња, чини се, успели да оправдамо - рекла је Станојевићева.

ГЛАС: Шта из Вашег личног искуства значи борба са Шекспировим ликовима и сама анализа овог штива? Једном ријечју, од какве је важности за глумца студирање овог великана књижевности?

СТАНОЈЕВИЋ: Мислим да је Шекспир и његов драмски опус који траје вековима врло важан и да повремено треба да му се враћамо, као и свим великим класицима. За мене лично значајан је не само у уметничком смислу, из позиције глумца, већ животно, из позиције људског бића које у различитим периодима живота кроз свако следеће читање открије нешто ново у његовим реченицама и порукама. Мислим да се бави различитим и важним темама које су још и биће верујем актуелне и у неким будућим временима и поставља питања која, макар мене, понекад и на свакодневном нивоу муче. Провлачи и филозофску линију, питања и мисли о смислу живота, моралу, правди и неправди, љубавне и породичне трагедије, па и магију и чаролију у неким комедијама. Осим тога толико је његових мисли које често у различитим контекстима цитирају чак и они који га можда никада нису читали. Неке од његових реченица ми често буду охрабрујуће водиље када наиђем на потешкоће у процесу рада на пример или генерално у животу. Због свега овога рад на сваком његовом комаду је комплексан и борба коју сте поменули непрекидна, али нам пружа дубину, стално промишљање, освешћује нас, тера да се питамо, али и да се играмо и мени је давало неку врсту утехе да нисам сама са питањима о животу и смрти и свиме што то са собом носи.

ГЛАС: Поставка руског редитеља је прилично захтјевна, пуна сценског покрета и са доста ликова. Како је текло спремање једног класика у овом необичном окружењу?

СТАНОЈЕВИЋ: Баш тако, необично, помало застрашујуће у почетку због временског ограничења које смо имали и због тога што смо као класа први пут радили са неким редитељем, јер је до тада наш редитељ била заправо наша професорица. Процес је био напоран и исцрпљујући, али је Илија имао јасну идеју, тако да смо врло брзо почели да му верујемо и да се препуштамо процесу па смо заједничким снагама могли да стварамо и стремимо ка истом циљу. Упознао је наше глумачке сензибилитете временом и употребио их на најбољи могући начин. Било је захтевно у сваком смислу, али што се мене лично тиче, до тада нисам играла ништа што је толико тражило физичку спремност и спретност у покрету, тако да је то захтевало додатни напор и добру кондицију, коју сам знатно побољшала у овом процесу. На Академији сам схватила да ми се допада покрет као средство изражавања и овде сам додатно могла да развијам своје способности.

ГЛАС: Колико је процес отежавала језичка баријера на пробама?

СТАНОЈЕВИЋ: Језичке баријере је свакако било, тако да су се понекад дешавали неспоразуми, било је ту пермутовања због сличних или истих речи да бисмо након неког времена сазнали да заправо немају исто значење, али све се то брзо решавало и било је духовито па нам данас остају анегдоте које памтимо и радо их смејући се препричавамо. Али баш та интернационална размена је оно што је такође било значајно, јер смо могли да учимо једни од других, о култури, о уметности, о различитим приступима и погледу на ствари па се то из пословног, природно пренело и на приватно, животно искуство. У том кратком периоду добили смо лепо глумачко искуство, представу коју обожавамо и желимо да негујемо и радујемо се сваком наредном игрању.

ГЛАС: При завршетку сте студирања глуме и претпостављамо да сте много тога научили, како из глумачке сфере тако и оне животне, која је можда и најважнија за сваког човјека/умјетника... Колико се разликује Мила Станојевић, која се уписала на студиј и Мила Станојевић која је при његовом крају?

СТАНОЈЕВИЋ: Доста се разликује. Студирање глуме заиста пружа простор за лични развој и сазревање једне младе особе, за упознавање себе и света око себе на неком дубљем нивоу, на неки другачији начин, из неке друге перспективе. Кроз различите ликове и комаде које истражује током студирања открива различите стране себе, тумачи емоције и психичке процесе која до тада можда никада није и то је касније важно и за глумачки напредак, али и лични раст. На почетку си уплашен и јако несигуран, све је ново и застрашујуће, а касније стекнеш више самопоуздања, за нијансу више верујеш себи и некако знаш где си и куда желиш да идеш. Наравно, несигурности и страхови још постоје и мислим да је потребно много времена, рада и искуства да би се стекло одређено здраво самопоуздање. Имам утисак да никада нећу превазићи трему, али мислим да је она важна, па и нужна, јер је показатељ да нам је до нечега стало.

ГЛАС: Познато је да сте у класи Јелене Трепетове Костић, а њени студенти прије дипломске представе имају један врло тежак задатак који се зове монодрама! Стога у вези са тим жанром морамо да Вас питамо какво је Ваше мишљење и да ли можете да нам откријете нешто више о Вашој будућој монодрами?

СТАНОЈЕВИЋ: Мислим да је то врло захтевна форма и не могу да кажем да се не бојим задатка који ми ускоро следи. Преостаје ми да дам све од себе и урадим задатак најбоље што могу. Пуно сам размишљала о самом концепту монодраме, али још се двоумим чији портрет уметника ћу обрађивати. А оно што за сада могу да вам кажем је да бих волела да већински буде базирана на покрету.

ГЛАС: Због чега сте завољели овај посао и да ли су постојале можда некад неке недоумице у вези са глумом, у смислу да одустанете, с обзиром на тежину и природу вокације која тражи максималну посвећеност, а при томе су стрес и падови стални дио овог магичног заната?

СТАНОЈЕВИЋ: Позориште сам заволела као мала, кроз дечије представе које сам гледала са родитељима и од тада ме привлачи. Наравно, тада нисам знала да бих волела да то буде мој животни позив, у том добу немаш свест о томе као професији, већ само о тој магији којој присуствујеш. У периоду средње школе сам пожелела да се бавим глумом професионално, када сам играла у једној представи драмске секције, због исте оне магије, али коју сам овог пута осећала са позорнице. Било је много недоумица, промишљања и преиспитивања јер сам годинама излазила на пријемне испите и константно улазила у уже кругове, али увек остала уплакана и без жељених резултата. Кроз та искуства сам сазнавала све више о овом позиву и све више схватала тежину коју носи, питала се хоћу ли ја то моћи, да ли то искрено желим, упознавала сам лоше, али и добре стране и због тога сам имала много преиспитивања, али и потврда да наставим, без обзира на успоне и падове, јер они су свакако саставни део живота, без којих би он био само једна устаљена линија. Они чине да се осећамо живим.

ГЛАС: Шта је била преломна тачка или шта је оставило највећи утисак на Вас и помогло да донесете одлуку да и Ви једног дана будете на сцени театра?

СТАНОЈЕВИЋ: Не могу да кажем да је конкретно једна представа утицала на то да пожелим да се бавим глумом. Гледање представа генерално ми је причињавало задовољство, невезано нужно за моју жељу да се једног дана бавим овим послом. Будило је у мени различита осећања, освешћивало ме, подсећало, постављало питања, понекад давало одговоре и остављало на мене утисак присутности и живости. Ако бих морала да издвојим представу која је на мене оставила снажан утисак и коју и данас сматрам најбољом представом од свих које сам ја до сада погледала. Реч је о "Док нас смрт не раздвоји", драмски првенац Мире Фурлан, у режији Микија Манојловића. Мислим да је то био први пут да сам доживела оно што се назива позоришном катарзом. Волела бих да поменем и представу коју сам недавно гледала "Браво за кловна", монодраму глумице Миње Пековић, која ме је очарала у сваком сегменту који чини једну представу. Била сам одушевљена глумом, режијом, костимима, визуелним идентитетом, суптилношћу и невероватним талентом глумице, њеним покретом, смелошћу, емоцијом и морам да признам да ме је много инспирисала када је у питању моја монодрама и правац у којем бих волела да идем.

ПЛАНОВИ

ГЛАС: Гдје публика у наредном периоду можете да гледа младу глумицу Милу Станојевић и да ли постоји нека тајна жеља у којој бисте опробали Ваше могућности, када би се све коцкице поклопиле?

СТАНОЈЕВИЋ: Публика може доћи 28. септембра у СКЦ на испитну представу "Вернисаж" у режији Белинде Стијак и може гледати нашу представу "Два витеза из Вероне" од октобра и надам се да ме ускоро можете гледати у мојој монодрами. А што се тиче неке скривене, тајне жеље да нешто играм, за сада немам ништа конкретно. Играње одређених класика и епохе некако увек постоји као жеља и сан, а поменула сам и да ме интересује покрет па бих можда волела у том погледу више да се развијам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.