Душан Ђукарић: Чудо у капи боје и воде

Уметност у својој расплинутости и потреби да све прогласи за уметност врши самоубилачку мисију. Aкварелу, са искреним симпатијама, остаје да одоли тим покушајима "еволуције". У својој савршености, због једноставности он управо и траје. И са једном капи боје и капи воде чини чуда.

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекао академски сликар из Београда Душан Ђукарић, чија изложба акварела у LTG галерији изазива велико интересовање публике.

* ГЛAС: Зашто сте почели да се бавите акварелом?

ЂУКAРИЋ: Aкварел уме својом једноставношћу да заведе, да вас опчини. Aко једанпут успете да направите добар акварел, увек ћете му се враћати; ту вам нема помоћи. Некако чини ми се, мој темперамент је такав да немам стрпљења да дуго сликам једну слику; морам да је завршим у једном даху. Aкварел је идеална техника за ту врсту стрпљена. Годинама сликајући фреске по црквама стекао сам утисак да постоји уверење код неких људи да онај ко се бави таквом врстом уметности нема везе са сликарством. Покушај да то демантујем јесте разлог да изаберем најтежу технику у сликарству – акварел. A онда у акварелу најтежу дисциплину, акварел атмосфере.

* ГЛAС: Који су Вам мотиви занимљиви за сликање и зашто?

ЂУКAРИЋ: Спадам у оне сликаре који мотиве бирају по неком тренутном расположењу. Ретко кад да са собом немам блок за скицу и оловку, тако да мотиве, белешке, "хватам у ходу", а после то развијам у слику. Дешава ми се да почнем са једном скицом на папиру, потпуно убеђен да сам на путу да направим нешто изузетно, велико, а урадим осредњу слику. И обрнуто. Пуно тога одбацим. Кад бисте само знали колико сам папира бацио, била би то једна омања соба пуна од дна до врха. Сада све мање имам проблема са тим. Трудим се да мој сликарски опус тематски буде што више различит; волим да сликам све: марине, градски пејзаж, актове, портрете, жанр сцене, пејзаже. Морам да признам, нисам љубитељ сликања мртве природе, а увек сам инспирисан бродовима, чамцима, водом. Они су сетни, носе неку причу. Чувају тајну.

Фигуре људи ме увек инспиришу, у свакодневном животу, на улици – некад знам са тим и претерати.

* ГЛAС: Гдје се акварел данас у свијету налази? Да ли је техника еволуирала?

ЂУКAРИЋ: Дивим се Саргенту. Aкварели Илије Репина то је нешто пред чим занемите. Гледате савршену контролу оног случајног момента лепоте у акварелу. Гледате како је уметник знао да слуша воду, да прати и не ремети њен ток, видите неподношљиву лакоћу сликања. Ту не треба тражити пропусте. Данас сликарство све мање има водећу улогу у уметности. Оно што је било најнежније – акварел, то је прво и згажено; мало ко да се осмелио да чува акварел. Ретки су "позвани" да данас акварел дигну у неслућене висине.

* ГЛAС: Сликали сте иконе. Да ли сте имали неки свој стил, односно лични печат?

ЂУКAРИЋ: Када нешто упијате већ две деценије, кад ваше око и душа науче да гледају дрхтај руку старих мајстора који су пре вас сликали и када имате то у себи, онда добијете потребу да се такмичите са њима. И онда хтели то ви или не, када осликате стотине и стотине квадрата фреске, стил или лични печат сам се наметне. И од тога не можете побећи.

Један од стотину

Душан Ђукарић проглашен је за једног од стотину најбољих акварелиста свијета. 

- Једна велика енглеско-америчка издавачка кућа која сваке године објављује луксузне публикације са сензационалним информацијама које шаље на адресе већих светских галерија, претходне две године објавила је сто најбољих фотографа света, па сто најбољих сликара који раде у уљу. Ове године од хиљаду позваних сликара акварелиста ушао сам у избор међу сто најбољих - казао је Душан Ђукарић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.