Драгана Пурковић Мацан за "Глас Српске": Слобода се осваја радом и повјерењем

Па да, то је заиста импозантан број. Нисам од оних људи који педантно воде евиденцију, али када сам на крају подвукла црту и све сабрала, схватила сам да је иза мене заиста много рада.

Рекла је ово за "Глас Српске", сценограф Драгана Пурковић Мацан објашњавајући како њој самој звуче бројке од 25 година рада,  108 позоришних сценографија, пет сценографија играних филмова, три сценографије ТВ серија, а које су преточене у изложбу "Простор игре". Изложба хваљене умјетнице организована је  у оквиру пратећег програма Тетар феста "Петар Кочић", а поводом значајног јубилеја, 25 година плодног и инспиративног умјетничког рада.

- Међутим, ја волим то што радим и уживам у свом послу. Никада ми није било тешко. Јако волим позориште и оно је заиста моја друга кућа. Ми, када крећемо из дома, и не говоримо да идемо на посао, него углавном кажемо: "Идемо на пробу” или "Идемо у радионице". Тако да, иако се много ради, тежину не осјећам - рекла је Пурковић Мацан.

ГЛАС: У каталогу изложбе наглашавате да ово није класична ретроспектива, већ да значење сценографије наставља да живи изван простора за који је креирана, дајући стално нека нова значења. Шта је за Вас сценографија у том неком општем смислу?

ПУРКОВИЋ МАЦАН: Да будем искрена, за мене је сценографија у позоришту конкретно један од главних актера у представи. Наравно, под условом да је тачна и добра. Исто као и глумачка улога, она даје велики значај комплетном комаду. Ми креирамо простор и његово значење. Мени је изузетно битно, и то је оно што највише волим, да радим метафоричне сценографије које имају јасан знак, а не да се бавим пуком реконструкцијом одређеног ентеријера или екстеријера.

Сценографија наставља да живи и ван матичног позоришта кроз путовања на фестивале. Она оставља свој траг, који је приказан и на овој изложби кроз скице, макете и фотографије. Ипак, она најприје остаје у публици. Ако гледаоци сценографију прочитају како треба и ако им је јасна, тај визуелни утисак дуго памте. На крају крајева, независно од тога када представа почиње, прво што видите када се завјеса подигне јесте управо сценографија.

ГЛАС: Намеће се питање зашто баш сценографија као централна тачка Вашег умјетничког израза? Зашто то није била, рецимо, нека друга примијењена умјетност или сликарство, којим се такође изражавате? Гдје се крију коријени те опсесије простором и његовим обликовањем?

ПУРКОВИЋ МАЦАН: Позориште сам завољела још као средњошколка у Београду. Живјела сам у ђачком дому и некако ми је театар постао уточиште и бијег од сурове стварности те ратне 1993. године. Умјетничку школу сам уписала са намјером да постанем сликарка. Међутим, сједећи у позоришту и посматрајући тај портал на сцени, он ми је изгледао као неки велики сликарски рам, као сликарско платно. Јако сам завољела ту умјетност и схватила да кроз сценографију могу да спојим све што волим: књижевност, архитектуру, сликарство и вајарство. Сценографија је спој свих тих умјетности и нешто што ме заиста испуњава. Чак и када радим сценографске скице, ја заправо често урадим праву слику те сценографије. Такође, књижевност ми је јако битна, јер у позоришту увијек крећемо од књиге, од текста, па тек онда на основу тога развијамо наше идеје.

ГЛАС: Припремајући ову изложбу, какве су Вам се асоцијације јавиле на поставке Ваших првих комада у НПРС, представа "Мандат" и "Кокошка" из давне 2001. године? Да ли се сјећате како сте се осјећали када сте видјели како се глумци крећу кроз Вашу сценографију на самој сцени и како она комуницира са публиком у сали?

ПУРКОВИЋ МАЦАН: Мој први професионални рад био је на представи "Мандат", затим је дошла "Кокошка", а онда као трећа представа "Породичне приче", која ми је изузетно значајна. На "Мандату" сам, морам искрено рећи, била јако уплашена. Велика сцена, израда сценографије... али стварно сам хтјела да пружим глумцима простор који има неко дубље значење. Сјећам се једне велике кључаонице која се спуштала на крају представе; редитељ је хтио да идемо у реализам, али ја сам морала и тада да дам неки јаснији метафорички знак. "Кокошка" ми је значајна јер је то представа која је најдуговјечнија у Народном позоришту Републике Српске. Радила ју је сјајна екипа глумаца и редитељ, и сјећам се да смо ноћима заједно креирали ту сценографију и никоме ништа није било тешко. Ти почеци су некако слатки. Касније су дошле "Породичне приче", гдје смо имали четворо младих глумаца којима је то била дипломска представа. Сви смо били млади, а водио нас је искусни редитељ Јовица Павић. Мислим да смо том представом направили прави заокрет у позоришту и донијели неку потпуно нову енергију.

ГЛАС: Колико је тешко изборити сценографску слободу у односу на очекивања ауторске екипе, прије свега редитеља и драматурга који имају своју визију? Какав приступ Вам више лежи? Када имате одријешене руке или када се потпуно усклађујете са сарадницима, пошто је јасно да до компромиса мора долазити?

ПУРКОВИЋ МАЦАН: Свакако, редитељ је тај који нас све води и окупља око заједничке идеје. Али, као и сваком умјетнику, мени прија слобода када имам одријешене руке. Та се слобода гради временом; стичете репутацију и повјерење код редитеља, па вас они једноставно пусте да предложите своју концепцију. Моје најбоље сценографије су настале управо онда када сам имала одријешене руке и апсолутно повјерење редитеља у моје умијеће.

ГЛАС: Које су кључне, базичне тачке на којима темељите функционалност своје сценографије? Да ли оне уопште постоје или се координате мијењају од комада до комада, од филма до серије?

ПУРКОВИЋ МАЦАН: То зависи од комада до комада, али као што сам рекла, у позоришној сценографији волим да радим кроз јасне знакове и симболе. Бјежим од реализма колико год могу. На филму је то, наравно, потпуно другачије. Када прочитам текст, ту су увијек дидаскалије које нам задају одређене оквире. Међутим, ја се врло брзо ријешим дидаскалија, одбацим их и тражим ону једну јасну повезницу, црту која ће као водећи знак проћи кроз све задате сцене и просторе. Често урадим више приједлога и скица, па се са редитељем одлучим за оно што је најфункционалније и најбоље за саму мизансцену. Сценограф мора да води рачуна о много ствари: како ће техника тиме руковати, како ће сценографија путовати на гостовања, да ли је глумцима једноставна за кретање и како ће се на њу поставити редитељски концепт.

ГЛАС: Како је изгледао тај креативни процес на Вашој посљедњој представи "Мартин удио”? Како је дошло до тог фантастичног  рјешења са аутобусом, једна од сценографија, која ће свакако обиљeжити Вашу каријеру?

ПУРКОВИЋ МАЦАН: Читање књиге и рад на тексту започели смо отприлике пола године прије почетка проба. Јако је битно имати то вријеме за промишљање, како би идеја сазрила. Не волим брза, инстант рјешења јер она никада нису добра. Услиједили су разговори са редитељем. Имала сам неке приједлоге у које ни сама нисам била потпуно сигурна, али сам знала да желим да пронађем један простор који ће објединити све остале просторе. Тај аутобус се појављује и у књизи и у драматизацији, изузетно је битан. Иако радите друге послове, та вам је мисао стално у подсвијести. Хтјела сам да нађем простор који ће бити њихова временска капсула.

И један дан, док сам ко зна који пут читала драматизацију сједећи у својој канцеларији, подигла сам поглед. На зиду испред мојих врата стоје графике нашег професора Ненада Зељића, предивна серија графика са мотивом аутобуса коју обожавам. Само сам погледала у то и рекла себи: "Па то је то!” Било је сасвим јасно да је аутобус та временска капсула. То је моћна метафора, а за мене лично тај аутобус из деведесетих година има и емотивну вриједност, јер ме асоцира на путовања која су ме спајала са породицом. Испоставило се да је то заиста одлично рјешење које је помогло и редитељу и глумцима и цијелој екипи. Хвала редитељу што је прихватио моју идеју и имао повјерења. На почетку је било дилеме како ћемо смјестити 33 различита сценска простора у један аутобус, како ће то одговарати публици. Онда сам рекла да ће се аутобус ротирати, помјерати, а на крају ће се глумци попети на њега, што је заиста моћна сцена, са тим асоцијацијама на избјегличке колоне. Наравно, сви смо заједно заслужни за то, али мени је пао камен са срца, јер сам чврсто вјеровала да је то рјешење тачно.

ГЛАС: Током каријере освајали сте бројне награде, укључујући и Стеријину. Колико је награда за представу "Свети Георгије убива аждаху" на Позоришним сусретима у Брчком 2006. године била преломна тачка у смислу да је Ваш рад препознат и изван матичног театра?

ПУРКОВИЋ МАЦАН: Искрено, мени је много значила та потврда, јер је дошла на самом почетку каријере. Тада сам била у позоришту тек пет година и то је била јасна валоризација да оно што радим вриједи и да идем у правом смјеру. Тада сам препозната као сценограф у Републици Српској и БиХ. Оно што морам да нагласим, а што је јако ријетко, јесте да су ријетки људи који су заиста завршили сценографију као цијели студијски циклус. Обично су се тим послом бавили архитекте или сликари, а ја сам се школовала управо за ово што радим цијели живот. Након тога су долазиле и друге награде, а онда се десила Стеријина награда за "Швајцарску", као највећа прекретница. Чини ми се да сам од тада много мирнија, јер ми је постало јасно да је мој рад препознат и ван региона

ГЛАС: За крај, опробали сте се у скоро свим жанровима - од домаће модерне драме, наших класика, преко дјечијег театра и комедије, па све до Шекспирових комада. Постоји ли неки текст за који бисте посебно вољели да урадите сценографију, онако, за своју душу?

ПУРКОВИЋ МАЦАН: Да будем искрена, немам неки посебан текст који сањам да урадим. Оно што истински волим да радим јесте друштвено ангажовани театар. Јако ми је битно да радимо представе које нас се тичу у овом садашњем тренутку, баш као што је комад "Мартин удио". Мислим да је та представа већ за ово кратко вријеме постигла огроман успјех и изазвала велико интересовање управо зато што нам је та тема битна и што нас се дубоко тиче. Наравно, класици се морају радити, то је обавеза сваког театра, али представе које су нам важне на емотивном и историјском плану су оно што нас мијења. То су представе послије којих људи излазе из позоришта као мало бољи човјек. Цјелокупна умјетност и постоји зато да поправља овај свијет, који је, да будемо мало сурови,  поприлично покварен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.