Димензије националног буђења

У одсјају националних будника титрале су сјенке прошлости. Од њих је расло велико око страха. Човјек не види своју сјенку, која је реална димензија егзистенције.

Бијела сјенка облака огледала се у дубини језера Стојчевац, испод Игмана, у јуну 1991. године, гдје су се посљедњи пут састали лидери југословенских република. Три дана прије усиљеног и јаловог састанка, асфалтиран је пут у илиџанској алеји. Смијешно је дјеловало обезбјеђење пута и објеката. Лажним страхом брањено је нешто чега нема. И пси су изгледали збуњени, као да су знали да губе газду. Ријечи лидера које су изговарали, мрзиле су се између себе. И мислима је било тијесно у њима.

У ступи назлобица националних трвења блиједило је платно слободе.

Ужижила се гусларска струна, зазеленила се крв, сувише се указује Госпа у каменитом Међугорју... У страху који гута душу губило се тролико и троједно лице Босне.

Невидљиви непријатељ излазио из сјенке корака рушитеља Југославије...

Србија није успјела да поништи аутономију својих покрајина. Немогућност ревизије Устава фрустрирао је Србе до масовне експлозије националног буђења и одлучности да се настави борба. 

Југославија је држава која је живјела 70 година, а рођена је у крви и умире у крви. У њој је било сувише тамних дана за Србе, а свима другима је била ореол заштите у којем су чували притајено своје национализме. Растурена је изнутра, а са вана је дотукла хрватска политичка емиграција.

За Словенце је била тијесна кошуља југословенства и комунистима. Они су одавно тражили свој "оток слободе", али су имали страх од Југословенске народне армије. Страх се смањивао што се више заоштравала косовска криза. Зато су и држали митинге солидарности са Aлбанцима. Грађани су тражили служење војног рока у својој републици. Ослободивши се страха од војног удара, водник Јанез Јанша истјерао је војску Југославије из Словеније.

У то вријеме Хрвати "мудро ћуте", јер им је Тито са Бакарићем и Кардељем створио терен да више постижу ћутањем, него Срби говором и националном хомогенизацијом.

Папске струје из Ватикана нису наизмјеничне и вртложне, као код Срба и Муслимана. Вјера их је одржала јер у средишту срца никада нису били расхрваћени под ударом комунистичке идеологије, као што је то био случај са Србима, Муслиманима и Македонцима. Њихова црква не одбацује, већ уздиже до светаца њихове грешнике покајнике.

Хрватска политичка ћутња свима је добро позната. A и када говоре – ријечи им не падају у празно. Стипе Месић је, сједајући у столицу првог човјека Југославије, рекао како она заправо више и не постоји. Србин ако би то рекао, никада у ту столицу не би сјео, нити би јој се примакао. Они се не даве у плими прошлости, као Срби и дјелимично Муслимани.

Из ћутње први је искорачио Aнте Марковић. Није дјеловао националистички, већ као неко ко може Хрватску извући из тешке економске кризе, са развојем нафтне индустрије и туризма, у чему је, као предсједник владе Југославије, успио. Не би успио да га нису подржале велике силе, које су смањиле дугове Југославије са 21 на 12 милијарди долара, а повећале девизне резерве на 10,5 милијарди долара. Суспрегао је инфлацију и учинио динар конвертибилном валутом. Биле су то посљедње чари лажи Европске заједнице и Aмерике, који су тврдили да је Југославија 30 година испред других комунистичких земаља Европе.

Лажна браћа у Југославији постали су странци у матичним књигама рођених. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.