“Централа за хумор“, пета такмичарска представа на Театар фесту : Питање умјетничке одговорности

БАЊАЛУКА - Представа “Централа за хумор“ рађена у продукцији Народног позоришта у Београду изведена је посљедње, пете такмичарске вечери Тетар феста “Петар Кочић”.

Представу је режирала Оља Ђорђевић по тексту Ђорђа Косића.

Прије Другог свјетског рата, глумци и велики пријатељи Јован Танић и Александар Аца Цветковић били су миљеници позоришне публике и критике. Њихове улоге у Народном позоришту у Београду, од Нушићевих комедија до Шекспирових трагедија, биле су снажан доказ умјетничке ширине и глумачке зрелости. Ипак, када је 1941. Београд пао под окупацију, њих двојица одлучују да остану – не да би ћутали, већ да би говорили – смијехом.

Године 1942, придружују се комичном позоришту под називом “Централа за хумор”. Био је то чин храбрости, али и покушај да се у страшним временима сачува бар трачак људскости. Иако ексцентричан, Танић је на сцени дјеловао као покретач, док је рефлексивни Цветковић пажљиво балансирао између личног страха и колективне потребе за смијехом. И публика је то препознала – од априла до августа исте године, чак 150.000 људи прошло је кроз њихову салу. Јер, у временима када су сирене биле гласније од аплауза, народ је ипак бирао смијех.

Али, питање је остало да лебди у позоришном диму: како остати умјетник кад све постаје политика? Да ли позорница постаје издаја, или је смијех највиши чин отпора?

Њихове колеге, попут Жанке Стокић, Љубинке Бобић и Мирка Милисављевића, суочавали су се са истим моралним дилемама. Нико није био сигуран да ли игра води у слободу – или на стријељање. За Танића и Цветковића, испоставило се да је посљедње.

У позоришту, као и у животу, крај често није праведан. Дана 27. новембра 1944. године, Јован Танић и Александар Цветковић стријељани су – без суђења. Оптужени за сарадњу с окупатором, због тога што су играли док су други ратовали. Без доказа, без права на ријеч, страдали су због “Централе за хумор”.

Драматург Јефимија Секуловић истиче да текст Ђорђа Косића не пресуђује – већ нас позива да размислимо. У свијету који се из дана у дан мијења, и гдје се “непријатељ” често мијења преко ноћи, питање умјетничке одговорности постаје дубље и личније, пише Banjaluka.net. Између тамних силуета политике и свјетлости рефлектора, позорница понекад зна бити и једино мјесто истине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.