Чаролија Отвореног града

БAЊA ЛУКA - У седмици када се широм свијета обиљежава годишњица рођења једног од највећих филмских аутора, Федерика Фелинија, посјетиоци Музеја савремене умјетности РС и гледаоци Радио-телевизије Републике Српске имају прилику да погледају неке од најзначајнијих филмова италијанског неореализма.

Приказивање остварења Роберта Роселинија, Виторија де Сике, Пјер-Паола Пазолинија, Микеланђела Aнтонионија и Федерика Фелинија организовано је у оквиру изложбе "Године неореализма - смјернице италијанске фотографије (1945-1965)".

- Циклус је започео пројекцијом Роселинијевог филма "Рим, отворени град". Интересовање публике је велико. Вечерас се ревија наставља остварењем Виторија де Сике "Умберто Д" - рекла је портпарол Музеја савремене умјетности Републике Српске Бранка Шестић.

На Радио-телевизији Републике Српске циклус филмова италијанског неореализма завршава се вечерас емитовањем Фелинијевог "Слатког живота".

Према ријечима уредника филмског програма Радио-телевизије Републике Српске Зорана Дотлића, Фелинијев филм јасно показује изражену декаденцију новостворених послијератних богаташа у италијанском друштву.

- Умјесто помпе и гламура Холивуда, неореалистичку естетику одређује редукција - "сиромашни" биоскоп који приказује цијело богатство људског искуства. Први који ту форму афирмише је Роберто Роселини и тако уводи ново раздобље у италијанском филму дјелом "Рим, отворени град" из 1945. године - казао је  Дотлић. 

Према његовим ријечима, Роселинијева искрена прича одвија се у позадини екстремних услова и испричана је основним алаткама неореализма: филм има природно освјетљење, камеру "из руке" и глумачку подјелу у којој су углавном натуршчици.

- Сама прича је базирана на истинитим догађајима који су се догодили током 1944. године у окупираној Италији и бави се преиспитивањем избора које људи морају да направе у рату. У центру дешавања су чланови покрета отпора и филм је трагично и емоционално истраживање њиховог духа и посљедица рата - истакао је Дотлић.

И послије Роселинија, додао је он, ускоро се и друге италијанске филмаџије окушавају у неореалистичком стилу, попут Виторија де Сике, чији се филмови данас сматрају класицима седме умјетности - "Умберто Д", "Чудо у Милану" и можда најпознатији "Крадљивци бицикла".

- "Крадљивци бицикла" су снимљени 1948. на улицама Рима и у атмосфери послијератне депресије и сиромаштва, и у њему углавном нема професионалних глумаца. Додатно признање је освајање "Оскара" због своје запањујуће снаге и вјеродостојности - нагласио је Дотлић.

Узор

Филмови италијанског неореализма били су узор за више новохоливудских режисера седамдесетих година прошлог вијека, као што су Скорсезе и Касаветес, али и за документарни реални филм или Догму 95 - рекао је Зоран Дотлић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.