Борис Шавија за “Глас Српске”: Телевизија може да постане убица глуме

Бранислав Предојевић
Борис Шавија за “Глас Српске”: Телевизија може да постане убица глуме

Свака награда коју добијем ми значи, што као потврда да је рад, труд и дар препознат, што као подстрек и путоказ за пут испред. Ово је четврта за исту улогу, али ми је посебно драга, јер сам је добио у граду у којем живим и радим. Сви смо ми мање-више слаби, крхки и ташти.

Рекао је ово за “Глас Српске” бањалучки  глумац Борис Шавија коментаришући награду за најбољег глумца додијељену на Театар фесту “Петар Кочић” за ролу Недељка у представи “Југославија, моја отаџбина”, која је по његовим ријечима важан подстицај, посебно што је признање стигло на “домаћем” терену.

- Потребно је глумцу да буде потапшан по рамену, јер највеће хвале и панегирике добија углавном постхумно, кад је већ касно. Кад би за живота чули оно што се о њима говори у некролозима и на комеморацијама, можда би боље и дуже поживјели. Мало се шалим, али има истине у томе. Треба људе хвалити и награђивати док су живи. Послије им не значи ништа. “Бабо руч'о!”- тврди познати умјетник.

ГЛАС: Улога Недељка једна је од најкомплекснијих карактера у комаду како на личном плану, тако и на друштвеном. Колико је то искуство било захтјевно за Вас?

ШАВИЈА: Незахвално је вербализовати и објашњавати пут којим се дође до улоге. Тај процес је замршен, не да се просто објаснити, а онда, покушавајући, човјек се ухвати како све што каже звучи као мистификација. Сигурно је да је било захтјевно и многоструко комплексно. Свијет романа и карактер који тумачим су миљама далеко од свега што сам ја приватно. Ту је требало разврстати и посложити мноштво утисака, рационално и емотивно, укључити машту и уобразиљу, јер сам се нашао на терену који не припада мом непосредном искуственом пољу. Посебно је било занимљиво што сам неке сцене морао играти условно речено реалистично, а неке су флешбекови, који се морају играти из перцепције сина, онако како их је он упамтио и доживио. У интеракцији са колегама пробати замишљено и онда те комадиће на крају ваља склопити у један витраж, али тако да буде аутентичан, природан и истинит. У томе ми је помогао редитељ Марко Мисирача, заједничка контемплирања и на сцени и ван ње. Имао сам испред себе доброг редитеља којем вјерујем, који има добро око и зна да цијени глумца. Поносан сам на резултат сарадње.

ГЛАС: Представа је дуго настајала и како сте Ви рекли, прошла  праву голготу до премијере у Бањалуци.

ШАВИЈА: Представа је иницијално требала да буде копродукција НПРС-е и Гледалишча Копер. У том подухвату нас је омела једним дијелом и несрећна пошаст која нас је задесила, а са друге стране је, на својим зачецима, у некаквим опскурним кружоцима и закулисним малограђанским ујдурмама априори анатемисана и паљена на ломачи као вјештица. Проглашавана “антисрпском”, (шта год то значило) без обзира што је још није била урађена и што је нико није ни видио. Дошла су до мене и неука наклапања доконих  “стручњака опште праксе” са друштвених мрежа. Никад не бих учествовао ни у чему што служи таквој врсти пропаганде. Сва та неоснована саблазан и “одбрана српства” од мене и мојих колега је потпуна будалаштина, за то ти добар стојим. Не само ја, него и публика која је имала прилику да види представу. Критизери су промашили цијели фудбал.

ГЛАС: Како је било радити у једној таквој копродукцији, на два језика у ансамблима два театара?

ШАВИЈА: Касније је копродукцију преузело позориште из Приједора, тако да су на сцени глумци из три ансамбла. Двојезичност је иманентна у самом тексту, тако да је она природан и диван куриозитет који краси ову представу. Упркос низу потешкоћа, одлагању, ускакању, искакању, успјели смо изгурати ствар и завршили сезону са преко тридесет представа и једанаест награда, а тиме се мало које позориште може подичити, поготово ако се ради о копродукцији. Из ње су се изродила дивна пријатељства између нас и глумаца, руководства и техничке екипе из Гледалишча у Копру и Приједору. Једна хетерогена екипа врло брзо је постала хомогена. То пријатељство је оно што ће нам остати и кад се ова представа не буде више играла. На то сам, такође, поносан.

ГЛАС: У вашем матичном позоришту НПРС радили сте комад “Странци у ноћи”, у којем је рола Николе, остварила похвалне критике. Колико смо данас сви ми Никола, човјек изгубљен у ери брзе комуникације и површних емоција?

ШАВИЈА: Никола није изгубљен у том смислу. Он је жртва, заточеник стакленог звона, који је сам око себе саградио гурајући ствари под тепих, заташкавајући проблеме који га се најличније тичу.  Тема отуђености је старија од овог комада и није, искључиво, својство и баук времена у којем ми живимо, али је сада транспарентнија и експлицитнија. Понављам неколико пута у интервјуима да мислим како се људска природа суштински не мијења. Паметни телефони, друштвене мреже, интернет, итд.  су послужили да се ствар катализује и постану очигледније неке особености које су раније биле у запећку, само у назнакама, нису добиле неопходан полигон да се до крајности развију. Тако да је сада та “изгубљеност”, само очигледнија.

ГЛАС: Колико су домаћи серијали “Месо” и “Кости” отвориле регионално тржиште домаћим глумачким снагама и шта видите позитивно, а шта негативно у тој ери хиперпродукције ТВ-серија?

ШАВИЈА: Сигурно да су те серије доста помогле да нам се отворе телевизијска и филмска врата која су прије била отшкринута, да се стекне увид у потентност овдашњег глумишта. Томе су допринијеле и представе Народног позоришта које играмо широм тзв. региона. Добра је ствар што се много ради и снима, што глумци имају посла. Из квантитета се неминовно изроди квалитет. Лоше је што у том конгломерату има свега и свачега, и жита и кукоља. Има неукуса и будалаштина које пас с маслом не би појео.  Још је једна ствар забрињавајућа. Телевизија, инсистирајући на инстант резултатима, зна да буде убица глуме. Снимања су скупа, углавном се нема времена за пробе и подробне разраде, тако да су глумци принуђени да се хватају прволопташких рјешења, клишеја и раније отворених фиока. Ко шта ухвати на дар, непосредност и шарм - ухватио је. Нема простора да глумац прође дуготрајан процес, какав пролази у позоришту.

ГЛАС: Иако је театар, као и остатак културе, у запећку институционалног дјеловања, Бањалука је парадоксално створила врло успјешну позоришну сцену која парира и већим срединама.

ШАВИЈА: Оснивање Академије умјетности је, у том смислу, најважније што се у овом граду догодило. Из ње сваке године, још од прве, моје генерације, излазе даровити и способни млади људи који долазе у позориште. Захваљујући томе и ентузијазму појединаца, десило се то што се десило. Нажалост, то није продукт не знам каквог планског осмишљавања и културне политике. Да јесте, имали бисмо више позоришта, музичких дворана и галерија. Рецепта немам, осим да свако поштено засуче рукаве, дохвати се свог посла и ради најбоље што може. На своју добробит и на добробит заједнице у којој живи.

ГЛАС: Да ли постоји нека рола или макар умјетнички сан у којем бисте вољели да се опробате ако би се коцкице поклопиле?

ШАВИЈА: Није позориште више као што је било раније, гдје се све заснивало углавном на реалистичком проседеу, па су глумци знали годину дана унапријед шта играју и како да се, сходно томе, и припреме. Данас не можеш да се припремаш прије него што сазнаш у којем правцу ће ићи представа, ко је редитељ, какав је концепт и кључ којим се приступа комаду. Тако да глумачка маштања и амбиције могу ићи у смислу: Желим да играм то и то, у таквој и таквој концепцији, са тим и тим редитељем и овим или оним партнерима. Све су то превише конкретне жеље и предвиђања да би се испунила, тако да махом остану јалова. Ја сам се још као млад глумац научио да ниси ти тај који бира улоге, него углавном биваш изабран. Примјерено томе, моје жеље су општије. Волио бих да ме бирају у добре комаде, да се бавим темама које су мени блиске, узбудљиве и важне и да играм у представама иза којих могу да стојим пуним глумачким и људским интегритетом. Желим да добијам улоге у којима ће моја глумачка природа и призма кроз коју посматрам свијет што више доћи до изражаја.

ГЛАС:  Осим гостовања у региону са поменутим позоришним комадима, шта тренутно радите и гдје вас глума води у наредном периоду?

ШАВИЈА: Протекла сезона је била прилично радна, бурна и плодоносна. Радио сам доста и у позоришту и пред камером, био на гостовањима и фестивалима. Ускоро треба да ми изађу серије “Клан 2”, “Клан 3” и друга сезона серије “Бранилац”.  Не жалим се, али осјећам да ми је потребан одмор. Управо сам се вратио с пута, играли смо представу у Порторожу и Пули, остало ми је још неколико дана снимања прије одласка на одмор.

Музика

ГЛАС: За један дио јавности Ваш композиторско-музички допринос за представе “Златно доба и за “Јежеву кућицу био је прилично изненађење, али музика је на неки начин један од главних  “криваца” за ваш професионални животни избор?

ШАВИЈА: Откад знам за себе музика ми је била узбудљива. Прије академије сам се бавио музиком и из музике дошао у позориште.  Музика и глума су гране истог стабла, имају много заједничког, прожимају се. У мом позиву сваки дар и вјештина којом владаш зна да буде од користи. Посебно задовољство ми је било радити ауторску примијењену музику за позориште. То је оно чему бих се у будућности волио више посветити. На сцени сам више од двадесет година и тек сада могу рећи да сам донекле изучио занат. Сваштарење, колико год је узбудљиво, носи са собом замку да ни у чему не добациш до крајњих граница и свог максимума. Да би био добар, поред елементарног дара, мораш уложити велики труд, мора се загријати столица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана