Белинда Стијак уз мајчинство сазрела као глумица: Морате копати по себи и дати лично

Много. Чини ми се да сам већ са првим дјететом сазрела преко ноћи. Мајчинство са собом носи велику дозу одговорности, пожртвованости, добру организацију, тако да се све то пренесе и на посао.

Рекла је ово за "Глас Српске" Белинда Стијак, глумица Народног позоришта РС, која је недавно по други пут постала мајка. Ова свестрана и позната умјетница  каже да је почела више да цијени вријеме, а не крије да јој мајчинство отвара неке емоције које су за глумца и те како велики дар.

- Почела сам више да цијеним вријеме, и у раду на представама гледам да га максимално искористим током проба. Мајчинство отвори неке емоције које нисте ни знали да посједујете и све то је за глумца велики дар. Много ме обогатило.

ГЛАС: Дуго година сте један од главних сарадника Градског позоришта "Јазавац". Такво повјерење сте стекли управо својим максималним ангажовањем и, како људи стручни за то истичу, талентом, а први умјетнички задаци очекују Вас у јуну, када ће бити одржана традиционална Седмица Студија у "Јазавцу" гдје ће бањалучки малишани извести своје глумачке задатке. Чему највише учите бањалучке клинце, на чему је педагошки акценат и, генерално, можете ли рећи нешто више о менторству  у Студију глуме "Јазавац"?

СТИЈАК: Од прошле године сам постала координатор у Студију "Јазавац", поред тога што сам дуго година предавач, и због тога сам неизмјерно срећна и захвална, јер рад са дјецом у Студију заиста сматрам важним и битним сегментом за друштво. У јуну нас чекају Дани Студија "Јазавац", и назив смо морали кориговати у складу са тим да се број чланова из године у годину повећава и да су групе све многобројније. То су дани када сви скупа уживамо, и дјеца и предавачи. Они се много радују да покажу пред публиком све на чему су радили претходних десет мјесеци, а било је много задатака. Првенствено их на часовима учимо да буду добри људи, да имају осјећаја и емпатије једни за друге, да се поштују и уважавају, а затим их учимо бонтону и савладавамо основне глумачке задатке. Искрено, велика је привилегија и одговорност радити са дјецом и дивно је знати да сте на неки начин, путем умјетности, и ви дали мали допринос развоју њихове личности.

ГЛАС: Поред тога што се одлично сналазите на даскама као глумица, подједнако сте успјешни и добри у режијским задацима. Режирали сте у многим позориштима, а неке су представе и награђиване. Које су околности довеле до тога да преузмете задатак режисера и ко је  утицао да се борите са позивом какав је режија, гдје похвале стижу посљедње, а критике, некако, прве? 

СТИЈАК: То сте дивно рекли. Након што сам дипломирала и стекла звање глумице, колега Стеван Шербеџија ми је предложио да упишемо позоришну режију и ја сам пристала, више из жеље да још нешто научим као глумица, него што сам имала претензије да будем редитељка. Уписали смо позоришну режију у класи професора Ненада Бојића, који нам је отворио неки нови свијет и показао чари режије. Од тог момента сам пожељела да се бавим и тим позивом. На другој години школовања сам привремено зауставила студирање, а сада сам се вратила на факултет да испуним обавезе које су преостале и опет имам огромну срећу да ми је сада професор редитељ Душан Петровић, који је првенствено диван човјек, а онда и ерудита, човјек са много знања које јасно и лако преноси студентима. 

ГЛАС: Када смо већ код режије, имали сте част да асистирате многим нашим великанима позоришне умјетности, то су заиста велика редитељска имена. Један од таквих је Егон Савин. Заједно сте радили 2015. на чувеном Симовићевом тексту "Чудо у Шаргану" у Нaродном позоришту у Београду, а 2014. "Мрешћење шарана" у Народном позоришту Републике Српске. За Вас као младу умјетницу претпостављамо да је било доста узбудљиво, уз велику дозу одговорности... С данашње тачке гледишта, како Вам се чини та сарадња с великим Егоном  и шта сте највише научили из тог пројекта?

СТИЈАК: То је велика срећа. Нисам ни била свјесна коме асистирам и колико ћу из тих процеса научити о самом промишљању позоришта. Егон се чврсто држи основних театарских постулата, инсистира да се од тога не одступа и нема компромиса. Несебично дијели знање, а ја сам, жељна тог знања, све записивала и упијала. Тек сада сам свјесна какву сам прилику добила и од кога сам имала срећу да учим. Много волим класичну школу режије, етику и естетику за коју се залаже Егон Савин.  Захвална сам за те прилике. Јако.

ГЛАС: Ви сте члан Народног позоришта РС скоро десет година, ако се не варамо. Иза Вас су многобројне улоге, нажалост, нећемо моћи да се осврнемо појединачно, али у једној од култнијих бањалучких представа "Наши дани" аутора Жељка Стјепановића играте јако занимљиву улогу, а то је улога Даре, гдје сте ускочили као резерва, а створили свој карактер.

СТИЈАК: Након што је наша драга колегиница Гордана Милиновић одлучила да је дошло вријеме да се одмори од позоришта, мени је понуђено да ускочим у њену улогу. Међутим, Гоца је незамјенљива и самим њеним одласком представа губи једну значајну ноту. Потрудила сам се да лик Даре одиграм из свог угла, али да опет има своју основну функцију и циљ. Текст који је написао Жељко Стјепановић је актуелан, истинит,  једноставан и болан, па је вјероватно то разлог зашто публика представу доживљава лично и зашто се често враћају да је гледају.

ГЛАС: Крајем прошле године имали сте премијеру са представом "Швабица" писца Л. Лазаревића, а у режијском маниру Душана Петровића. Белинда Стијак у улози фамозне Евице Маричић. Можете ли рећи нешто више о овом пројекту као и о Вашој улози, како сте се спремали за Евицу, да ли је било неких препрека у стварању лика?

СТИЈАК: Диван процес, сарадња и дивна, топла представа. Редитељ Душан Петровић је неко ко вам даје слободу као глумцу, али вас вјешто води кроз цијелу представу, тако да вам не да да склизнете и скренете са пута. Било ми је изазовно то што је Евичин лик већином написан у монолошкој форми, форми писама. Требало је времена да нађемо пут и начин да се то савлада, тако да дјелује природно и као присан разговор са братом иако преко пута мене не стоји партнер, односно партнер ми је публика. Ту ми је доста помогао колега Борис Шавија. Послије једне пробе ми је рекао: "Белинда, то што говориш још мирише на папир, мора то природније". Остао је са мном послије пробе и помогао ми. То се не заборавља. Иста та "стара школа" је и глумица Слађана Зрнић. Толика жеља да помогнеш колеги је нешто сјајно, драгоцјено и велико, нешто што треба сви да његујемо.

ГЛАС: Једном приликом сте изјавили да је глума скуп спорт. Како бисте објаснили ово чудно наравоученије?

СТИЈАК: Не сјећам се да сам то изјавила. (Смијех). Вјероватно сам под тим мислила на одрицања која глума захтијева. Када сте у процесу рада на представи, немате тачно дефинисано радно вријеме. Играте представе и када су нека породична славља и када тугујете. Морате копати по себи, дати оно своје лично, а то некада заиста није лако, колико год се другачије чинило гледајући из публике.

ГЛАС: Какви су даљи планови везани за умјетност или је још рано за потпуни повратак на сцену?

СТИЈАК: Тренутно имам привилегију да сам код куће и уживам са дјецом, нема ништа племенитије и љепше. На трећој сам години позоришне режије и у септембру ћу постављати комад "Вернисаж" Вацлава Хавела. Почетком сљедеће године се враћам да играм представе у свом матичном Народном позоришту Републике Српске и да радим на новим пројектима, чему се неизмјерно радујем.

Жеље

ГЛАС: Када бисте којим случајем имали чаробни штапић да бирате улогу из класичне књижевности или историје театра, која би то улога била и зашто баш она?

СТИЈАК: Хеда Габлер, Хенрик Ибзен. На студијама глуме сам играла тај лик и заљубила се у њу. Она је један од најхрабријих и најкомплекснијих женских Ибзенових ликова. Драма је психолошки комплексна, а Хеда није ни класична хеорина ни чиста негативка, она је један шаренолик портрет. Јако инспиративна за игру и рад. А што се тиче домаћих писаца и њихових дјела, вољела бих играти у било ком комаду Љубомира Симовића, Аце Поповића, њихове ликове некако дубоко осјећам, разумијем и доживљавам као своје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.