Aнита Манчић: Лакше живим без новца, него без публике

Позоришни свет је у јако тешкој ситуацији. Генерално гледано, прави уметници су понижени, доведени до ивице егзистенције. Због тога понекад морамо да се појављујемо и тамо где не бисмо желели, да бисмо преживели - каже у интервјуу за "Глас Српске" Aнита Манчић, глумица "Aтељеа 212", која је, осим у матичној кући, бројне запажене улоге остварила и на сцени Југословенског драмског позоришта, као и на телевизији и филму.

Недавно гостовање на Театар фесту у оквиру представе "Тако је морало бити" донијело јој је још једну глумачку награду за улогу која је већ освојила публику и жирије бројних фестивала.

- Мислим да је криза параван за нешто што је реално стање. То је код нас нешто што је неминовност. Волела бих да ми будемо део светске економске кризе, јер то би значило и да смо део света. Да смо у кризи тренутно, међутим, мислим да смо ми у нашој кризи која је дугогодишња. То нема везе са економском кризом, јер се није десило јуче. Култура и уметност су јако запостављени. Нико не води бригу о томе и због тога ми тако живимо - истакла је Манчићева.

* ГЛAС: Шта за Вас значи улога Јеле у представи "Тако је морало бити", која Вам је донијела толико награда?

МAНЧИЋ: Мени су све улоге драге. Нисам каријериста и не промишљам каријеру, али сваку своју улогу волим, без обзира на то да ли је главна или споредна. Волим да дам свој максимум, волим да играм у позоришту и волим да се заиграм. Ова представа ми је била изазов, јер никад нисам радила мелодраму. То је ход на оштрици бријача. Врло је склиско и може лако да се оде у патетику. Кад кажем патетика, мислим на лаж.

Оно што је мени био изазов, то је да у комичним моментима кад публика реагује са доста смеха ја повучем једну драмску ноту и да опстанем у свему томе. Да не изневерим ту драматичност и ту лирску ноту у самом комаду него да останем доследна писцу, комаду и суштини приче која се дешава. Увек кад играм представу на тренутак осетим као да публици није јасно шта ја то играм, али ја тврдоглаво вучем целу линију док не ухватим целу публику за саму причу и за саму драматику и то ми је увек симпатично кад осетим до које мере се они уозбиље и прихвате све то. Увек буде и оних који заплачу.

* ГЛAС: Чини се да овај Нушићев текст изазива различите реакције публике. Колико је та непредвидивост поступака Вашег лика томе допринијела?

МAНЧИЋ: Постоји један моменат у сцени кад се ја мимоилазим са осталим ликовима, кад повучем мало више ка драми и кад публика не зна како да реагује. Осећам публику у том моменту, то ми је сваки пут кад играм јако узбудљиво, јер људи не знају шта се сада одједном дешава, поготово они који нису читали текст, а мало их је прочитало. Сви                                                                очекују Нушићеву урнебесну комедију, шта се сад ово дешава, како ми то да пратимо. Дивно је што људи реагују сузама, ужасно је тешко их сломити кад очекују комедију, а деси се драма. То је мени изазов.

* ГЛAС: Гледамо Вас у ТВ серијама и филмовима, колико проналазите изазова у тим медијима или су те улоге "профитабилније"?

МAНЧИЋ: Сматрам да у последње време изазови на телевизији и филму се не појављују, без обзира на то да ли ја тамо играм или не. И даље сматрам да је позориште глумцу једина уметничка оаза. Не знам из којих разлога, можда зато што комуницира са више људи, телевизија подлеже различитим укусима. Телевизија је нешто што се намеће, а позориште нешто што се воли, у позориште не може да дође онај ко не воли сценску умјетност, а ТВ улази у сваку кућу и мислим да се ту мало више манипулише, игра за различите укусе. Тако се губи квалитет. Да нема позоришта, да сам само на телевизији и филму, не бих се осећала испуњено.

* ГЛAС: Шта је то што Вас надахњује и даје Вам снагу да издржите и у овим, нимало лаким временима?

МAНЧИЋ: Лепе улоге, дивни пројекти, креативне средине испуне ми дух. Често се сетим мени драге улоге Каролине Нојбер, јер она је живела од духа и умрла од глади. Није важно како ће се ствар завршити, важно је да свако нађе своју срећу. Схватила сам да лакше могу да живим без новца, без кога уосталом и живим, него без публике, која ме увек изненађује, без својих колега, без тога да могу да се осећам безбрижно на сцени.

Важно ми је да могу да се заиграм, да могу да будем дете, да проналазим нове просторе за маштање. То ако би ми неко одузео, не би ме више било.

Слобода

* ГЛAС: Колико Вам та улога оставља простора за импровизацију и глумачку надоградњу?

МAНЧИЋ: Увек себи направим простора за глумачку слободу, али то никад није до те мере слободно да то буде непрофесионално, да угрозим неког колегу. То је увек у оквирима које ми је редитељ задао и унутар тога импровизујем. То публика не верујем да види. То је моја уметничка слобода, где се ја боље осећам и зато у мом случају никад представа није иста. Зависи од публике, мог расположења, кад ћу више да повучем, кад више да их шокирам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.