Александар Руњић: Лутка може све што глумац не може

Радили смо пуном паром и након премијере смо схватили да су се сав тај труд и љубав вратили на прави начин. Слободно могу да кажем да се супер осјећам. Некако полако сада пролазимо читав процес, и вјерујем да смо направили лијепу представу, достојну предлошка али и екипе која је радила адаптацију.

Рекао је ово за "Глас Српске" глумац Александар Руњић поводом његове нове представе "Шумбаба", која је недавно имала премијеру у продукцији Дјечијег позоришта Републике Српске. Овај шармантни млади глумац у представи игра дјечака Павла и бебу Џина, али како сам каже тек је током рада схватио да праве посластицу за наше малишане.

-Играм дјечака Павла и то је једна јако занимљива улога. Такође, поред те улоге играм и бебу Џина која касније постаје дјевојчица (главна јунакиња) и која сазна да не треба да буде неваљала и тако даље, и тако даље. Укратко, судећи по првим реакцијама након премијере, биће то права посластица за наше малишане!

ГЛАС: Ова представа је мјешавина живих сцена и луткарства па у вези с тим ка чему више нагиње Ваш глумачки сензибилитет, шта више волите?

РУЊИЋ: На академији смо радили живе сцене и врло мали период бавили смо се луткарством код нашег дивног професора Ненада Бојића. То је врло кратко трајало да би се нешто посебно научило, али углавном сада у позоришту уз помоћ колега покушавам да та знања надомјестим. Учим сваки дан од колега који посједују велико знање из свијета луткарства. Тако да полако, има времена за мене (смијех).

ГЛАС: Како бисте описали свијет луткарства, за лаике то дјелује као нешто лако, нека врста дјечије игре?

РУЊИЋ: Сада ми пада на ум мој колега и пријатељ Сенад Милановић који је негдје чуо ово што ћу рећи, чини ми се, негдје на луткарској колонији, можда тамо код њега у Бугојну, не знам, уосталом, мање битно. Наиме, он каже:"Луткарство почиње тамо гдје глумац завршава“. То је баш моћно. У преводу све што глумац не може да уради, то може лутка, зар не?! И много ми се то допада. Ето нека то буде мој одговор на ово питање. Понављам, немам пуно искуства са луткама, али надам се да ћу ускоро имати неки озбиљнији процес и да се напокон са њом ухватим укоштац (смијех).

ГЛАС: Радили сте у занимљивом позоришном пројекту "Вернисаж" у режији Белинде Стијак. Комад је имао своју премијеру крајем прошле године. Каква искуства носите из овог пројекта?

РУЊИЋ: То је прича умногоме о политици, а прије свега о лажном пријатељству.

Комад "Вернисаж" je вјечна прича о томе како се најбољи другари посвађају због политике и ту видимо на шта су људи све спремни кад је у питању та политика, те паре, и те којекакве глупости које не чине човјека човјеком. Нажалост, свједоци смо да се до данас ништа није промијенило, како јуче, тако и данас. Иначе, представа и сам процес нису прошли тако лако, било је доста напорно, не знам, барем мени, барем имам такав осјећај. Некако читава та глумачка игра је сабијена у подтекст. Елем, у представи играм са Милом Станојевић и Николом Станковићем, то су талентовани студенти глуме, и многи ми је било лијепо са њима у процесу.

ГЛАС: Које су то сличности између Вас и лика који тумачите у "Вернисажу"?

РУЊИЋ: Можда то што не замјерам пуно мом ближњем те сам увијек рад да му пружим другу прилику за поправни (смијех). И велика моја жеља да останемо пријатељи и да нас глупава политика не завади!

ГЛАС: Да ли у овом моменту можете да нам кажете која Вам је најомиљенија реплика?

РУЊИЋ: "Ко тражи - нађе, ко искрено жели - добије..." То говори лик Лука. То је велики руски писац Максим Горки и његово ремек дјело "На дну"... То смо радили давно још као студенти. Режирао је наш Стеван Шербеџија - дивна сјећања на тај процес.

ГЛАС: Омиљена књига?

РУЊИЋ: "Нарцис и Златоусти", Херман Хесе.

ГЛАС: Можете ли нам открити ко су Ваши узори у свијету глуме?

РУЊИЋ: Па то су сигурно моји професори Жељко Митровић и Ненад Бојић и наравно Велимир Бланић, који ми је тада био асистент. Од њих сам много тога научио и много им тога дугујем.

ГЛАС: По чему памтите покојног професора Ненада Бојића?

РУЊИЋ: Највише по конструктивним дружењима. У раду кроз дружење. Памтићу га вјечно као доброг човека и великог позоришног стручњака. Професор Бојић ми је био као други отац. Заиста. Не само мени него и свим мојим колегама. А највише га памтим по његовој реченици "Руњићу, склоните те руке". Знате, када сам тек дошао на Академију много сам млатарао рукама шта год да сам радио на сцени и то је постајало прљаво и неподношљиво и стога ме је Бојке критиковао са великим разлогом "Склоните те руке, иначе ћу их одсјећи" (смијех). Укратко, људина.

ГЛАС: Крајем прошле године завршен је наставак хумористичке ТВ емисије "Бар 2" у режији Бранислава Стошића, а у продукцији Алтернативне телевизије. Како је било радити у новом серијалу?

РУЊИЋ: Било је напорно у сваком погледу, снимали смо двије епизоде по дану, па ви видите (смијех). Снимали смо од јутра до мрака. У овој сезони смо отворили разноразне нове теме са којим се нисмо сукобљавали у претходној сезони. У суштини, доста занимљиво. Ауторска екипа је задовољна, тако да не знам шта друго да кажем. По мени, с глумачке стране, могло је пуно боље, не знам, то је неко моје субјективно виђење, можда гријешим. И да, глумачка игра пред камером је сасвим нешто друго од онога што смо ми учили на академији и то ме једино мало копка што нисмо пуно радили на академији са камером, јер је та глума пред камером нешто сасвим друго у односу на позориште. Али полако има времена и за ту науку. (смијех)

ГЛАС: Велики сте љубитељ прве умјетности, шта она представља за умјетника Александра Руњића?

РУЊИЋ: Ја не могу да проведем дан без музике. Да је нема, не знам како бих функционисао. Имамо толико добре музике. Не знам, за мене је "Пинк Флојд" и "ЕКВ", све и свја! (смијех) А ту је и Боб Марли и Тома Здравковић.

ГЛАС: Свима је позната чувена адреса Цара Душана 2, Бањалука. Мјесто гдје су се Ваше генерације дружиле и гдје су прављене велике журке за памћење. Та се дружења и дан-данас препричавају. Како данас гледате на те дане?

РУЊИЋ: Ма то је најљепши период у нашим животима, сасвим сигурно. Сви смо се ту дружили, ми, затим људи са музичке академије, сликари, сви. Свирало се, забављало од јутра до мрака, ма дивота Божја! И како се ми никад нисмо посвађали?! Никад! Него се само љубав рађала. Ту су долазили познати умјетници, професори. Шалу на страну, није само опуштало уз музику и пиће него се и богме радило понекад онако ударнички и настајала су велика умјетничка дјела.

Градња лика

ГЛАС: Како спремате улоге, чиме се водите у градњи лика?

РУЊИЋ: Водим се оном старом "Идемо испочетка"! То сам научио на академији код мог профе Жељка Митровића. Прије свега увијек настојим да ми је радња што тачнија и да су реплике што природније. Поред тога увијек постављам та фамозна питања као што су: ко, шта, како, када... Затим типологија, функција и развој лика, свашта нешто (смијех)... и све то ставим на папир и једноставно покушавам да ту теорију радње претворим у праксу, и ето, нема неке филозофије. (смијех)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.