Пола вијека славног албума: Плоча која је створила домаћи рокенрол

БАЊАЛУКА - Прије тачно пола вијека, само десет мјесеци од оснивања, тада перспективни сарајевски бенд "Бијело дугме" је 18. новембра 1974. године објавио свој први албум назван "Кад би био бијело дугме" и преко ноћи завладао домаћом рокенрол сценом у експлозији популарности која ће остати параметар успјеха у сљедећих 50 година.

Талентовани састав који је за Нову годину одржао свој први концерт, врло брзо је серијом хит синглова и живих наступа додатно профилисао свој звук, тако да је у студио ушао почетком октобра и за пар недјеља имали су  снимљен првенац.  Строго музички гледано, албум представља мјешавину неколико музичких стилова почевши од хард рока, бугија, глем рока  и блуза са чврстим гитарским рифовима, снажном ритам секцијом, мелодичним дионицама на клавијатури и квалитетним Бебековим пјевањем.

Посматрано са дистанце од пола вијека, данас је јасно да је албум "Кад би био бијело дугме" створио домаћи рокенрол као озбиљан музички, масовни и друштвени феномен, без обзира свиђала се неком или не његова улога у том процесу.

Албум је снимљен у постави Жељко Бебек (вокал), Горан Бреговић (гитара), Владо Правдић (клавијатуре), Ипе Ивандић (бубњеви) и Зоран Реџић (бас). Главни композитор је наравно био Бреговић, који је искористио утицаје хард-рок бендова попут "Лед Цепелина", додао мрвицу гламура састава као што су "Слејд" и "Ти-Рекс" те јасне поп утицаје, тад актуелне групе "Кокни ребелс", све повезао са традицијом народног звука и текстуалном тематиком по укусу публике потекле из руралног амбијента СФРЈ.

Талентовани Бреговић је, уз врхунску вокалну и инструменталну подршку остатка групе, повезао све дијелове музичког бизниса, од имиџа преко медијске перцепције до текстова (укључујући и значајан допринос пјесника Душка Трифуновића), повезао у цјелину која ће понудити домаћој сцени нешто што ће бити слушано у ширем кругу публике од становника главних градова република СФРЈ.

Из ове перспективе, јасно је да је Бреговић кокетирајући са народним музичким елементима створио звук базиран прије свега на пјесничким сликама о разузданим бекријама, заводницима, коњима и селу, којим је "Дугме" пронашло савршен начин да рокенрол извуче из урбаног окружења и приближи публици која је одрастала уз звукове родног краја и народна весеља са хармоником.

На плочи су се нашли већ провјерени хитови "Не спавај мала моја музика док свира", "Селма", "Блуз за моју бившу драгу", те нумере "Све ћу да ти дам само да заиграм" и "Патим ево десет дана" . Међутим, оно што је бенд разликовало од многих других састава тог времена,  јесте убацивање фолк и етно мотива, које до тог тренутка као да су били забрањени у рокенролу, Покојни рок критичар Дражен Врдољак у својој рецензији објављеној 30. новембра 1974. , уводни је дио прве нумере назвао "пастирским". Неколико недјеља касније, у часопису "Тина" већ је кориштен израз "пастирски рок", а тај термин је убрзо преузео шири дио јавности, користећи га често као погрдан израз, али и као ознаку аутентичног рок поджанра са ових простора.

Албум је одмах по изласку оборио рекорд најпродаванијег југословенског рок албума, који је продат у више од 30.000 примјерака,  а коначан број продатих примјерака био је око 150 хиљада уз безбројна пиратска преснимавања и издања. Остало је историја, писана са девет студијских албума, десетинама компилација и живих албума, стотинама концерата и популарношћу коју ниједан други домаћи бенд није остварио, без обзира на покушаје, укључујући и соло радове његових чланова.

Омот

Албум своју славу једнако дугује чувеном омоту дизајнера Драгана С. Стефановића, који је својом фотографијом дјевојачких груди са беџом "Бијело дугме" на раскопчаној кошуљи изазвао праву револуцију у домаћем дизајну.

Стефановић је био један од првих дизајнера омота на просторима бивше Југославије, а четири деценије након издавања албума откривено је да је име манекенке било Љиљана Божанић. Стефановић је наставио радити на омотима албума за бенд, а једнако успјешан је био и омот за други албум "Шта би дао да си на мом мјесту", на којем је женска задњица. Омот за "Битангу и принцезу", који је требало да се састоји од женске штикле која удара међуножје мушкарца у бијелом одијелу, "Југотон" је цензурисао.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.