Седам албума који су обиљежили каријеру Криса Рије

ЛОНДОН - У тренутку када се свијет музике опрашта од преминулог британског музичара Криса Рије, његова смрт долази управо у празничној сезони, када његова нумера "Driving Home for Christmas" традиционално поново добија на популарности.

Та чињеница гарантује да ће његов глас и ауторство наставити да прате зимска путовања генерација које долазе. Ипак, Крис Рија био је много више од аутора једног божићног хита. Његова каријера трајала је више од пет деценија, током којих је израстао у једног од најпрепознатљивијих британских рок и блуз аутора, познатог по храпавом вокалу и јединственом стилу слајд гитаре.

Рођен 1951. године у Мидлсброу, међународну славу стекао је крајем седамдесетих са пјесмом "Fool (If You Think It’s Over)", која му је донијела номинацију за награду "Греми" и пласман међу 20 најбољих на "Bilbord Hot 100" листи, али и бројне сукобе са дискографском кућом, која је жељела нове пјесме по том калупу.

Током година изградио је препознатљив звук који је спајао рок, блуз, поп и соул, далеко превазилазећи границе Велике Британије. Објавио је 25 студијских албума и продао више од 40 милиона носача звука широм свијета. Албуми "The Road to Hell" и "Auberge" били су на врху британских топ-листа и учврстили његов статус једног од стубова мејнстрим рока касних осамдесетих и раних деведесетих.

Иза Криса Рије остао је богат и вриједан дискографски опус, а међу кључним албумима по којима ће овај скромни умјетник изузетног талента бити памћен издвајају се сљедећа издања.

"Wired to the Moon" (1984)

Објављен прије комерцијалног пробоја, овај албум често је неправедно запостављен. За разлику од каснијих радова, пјесмама доминирају клавијатуре, док гитаре углавном граде атмосферу. Текстови су једноставнији и окренути породици, али музика остаје изузетно сензибилна. Нумере попут "Bombollini" и "Winning" показују експерименталну страну Ријиног израза, док су "Ace of Hearts" и насловна пјесма касније стекле култни статус.

"Shamrock Diaries" (1985)

Један од најконзистентнијих албума у његовој каријери. Мелодичне клавијатуре, сугестивна слајд гитара и ненаметљив вокал стварају зрело и уравнотежено дјело. Текстови су евокативни, без патетике, а музика тече природно. Да може и више од тога, Рија је показао завршном пјесмом "Hired Gun", осмоминутном композицијом необично пријетећег тона, нимало налик хит сингловима који су помогли албуму да се пласира међу 20 најбољих.

"Dancing with Strangers" (1987)

Девети студијски албум британског кантаутора постао је Ријин први велики успјех у Великој Британији, достигавши друго мјесто, иза албума "Bad" Мајкла Џексона. Нумера "Let's Dance" је објављена као први сингл,  а услиједили су и синглови "Loving You Again", "Joys of Christmas" и "Que Sera". Рија је поставио вишеканални сто за снимање у својој гаражи и направио демо албум са три микрофона, што му је дало више контроле и помогло да учврсти своју визију. Иако је продукција и даље била превише упеглана за његов лични укус, успио је да се избори за више слободе, што му је уз комерцијални успјех омогућило да потпише за великог америчког издавача  РЦА.

"Auberge" (1991)

Моћна насловна нумера, дуга готово седам минута, отвара албум на импресиван начин. Рија овдје често подсјећа на Марка Нопфлера - мелодично, али са сопственим, препознатљивим гитарским рукописом, који води и до Нопфлерових узора попут Џеј-Џеја Кејла или Сонија Боја Вилијамсона. Албум обилује емотивним баладама као што су "Gone Fishing", "Heaven", "Sing a Song of Love to Me" и завршна, дирљива "The Mention of Your Name", које откривају интимну и меланхоличну страну аутора.

"The Road to Hell" (1989)

За многе  његов најбољи албум у цјелини. Дјело које се бави друштвеним темама, од породичног насиља до еколошких проблема и отуђења савременог човјека. Насловна нумера, као и пјесме "Texas", "Tell Me There’s a Heaven" и "Looking for a Rainbow" спадају међу најјаче тренутке његове каријере и трајно су га уписале у историју рок музике.

"Dancing Down the Stony Road" (2002)

Када је издавачка кућа одбила овај албум и предложила му да умјесто тога сними плочу са дуетима познатих имена, Рија је раскинуо уговор, основао сопствену дискографску кућу и остатак каријере провео стварајући и самостално објављујући музику коју је желио. На овом албуму вратио се блуз коријенима након што је током опоравка од рака панкреаса у породичној кући пронашао стари, заборављени албум блуз музичарке сестре Розете Тарп у фиоци ормара, показавши да је као гитариста много више од музичара који снима AOR хитове.

"Blue Guitars" (2003)

Ово је био двадесет први студијски албум британског кантаутора, објављен за његову независну издавачку кућу "Џези блу". Албум упакован као бокс сет у стилу књижице за слушалице састоји се од једанаест ЦД-ова који представљају својеврсну одисеју кроз историју блуз музике са 137 пјесама снимљених током 18 мјесеци са радним распоредом, према ријечима самог Рија, од дванаест сати дневно, седам дана у недјељи. Ово је, да будемо искрени, једноставно оно у чему је покојни музичар био најбољи, врсни гитариста који свира блуз.

ХИТ

Иако његов каталог обилује хитовима, божићни хит "Driving Home for Christmas" временом је прерастао у прави културни феномен, постајући једна од најпрепознатљивијих празничних пјесама у Европи.

Инспирација за нумеру потиче из једне од најтежих година у животу Криса Рије. Након што је 1978. године дискографска кућа раскинула уговор с њим, није му чак ни платила карту за воз од Лондона до родног Мидлсброа. Његова супруга тада је дошла по њега старим "мини остином". На путу кући почео је да пада снијег, а саобраћајне гужве су их непрестано заустављале.

Тада је, у шали, почео да пјева: "We’re driving home for Christmas".

- Није ми била потребна божићна пјесма у том тренутку. Учинио сам све да их убиједим да не издају ту  -говорио је касније с дозом ироније.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.