Ненад Милосављевић за "Глас": И даље се радујемо свакој пјесми и сваком концерту "Галије"

И једна и друга варијанта има своје карактеристике. Акустична варијанта омогућава да текст добије другачије разумевање, с обзиром на то да у акустичној варијанти имате више простора за драматургијом интерпретације те самим тим песми облачите другачије одело, тачније дајете могућност за вишеслојно емотивно виђење, тумачење

Рекао је ово за "Глас Српске" Ненад Милосављевић, фронтмен чувеног рок бенда "Галија", коментаришући разлике између акустичних соло наступа и концерата са бендом. "Галија" 17. октобра наступа у пуном саставу у дворани "Обилићево", а популарни Нешо Галија каже да је бендовска варијанта увијек велика представа, али овај је значај још већи јер бенд радно прославља 50 година од оснивања.

-У акустичној варијанти ви као интерпретатор можете у тренутку променити; формални план, динамику песме, акценте, боју звука…. Једном речју ефикасније кореспондирате са интеракцијом публике и целу ствар прилагођавате тренутку и простору.Кад је бенд у питању ствар је знатно другачија. Цео концерт припремате у некој просторији, ту предвиђате могуће промене и врло мала постоји могућности за одступањем. Концерт "Галије" је велика представа која има своју концертну тему, као што позоришна представа има свој наслов, тако да имате јако мало простора за импровизацијом, те се може рећи да је интеракција са публиком унапред планирана. Ту изненађења нема.

На пример у Бањалуци тема концерта је време. Разлог је 50 година после. Ми имамо своје виђење важности песама које су настајале у различитим временским и емотивним стањима и на основу тога одређујемо им место на концерту, поготово што је то наше славље, које нема много везе са медијском и дискографском присутношћу - рекао је Милосављевић

ГЛАС: Иза Вас је 47 година од првог албума "Прва пловидба" и пола вијека од прве пробе "Галије". Гледнао из угла публике, било је то скоро пола вијека бурних и лијепих догађаја, како се Вама као капетану бенда, чини тих првих 50 година пловидбе?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Кад бих се поново родио ништа не би мењао. Било је сјајно живети, радовати се првом успеху, првом разочарању, првој негативној критици, првој позитивној критици, на крају крајева то је био наш живот, живели смо га онако како смо умели, пуним плућима до краја срчано, искрено, па шта буде. То чудо од енергије нас и данас држи у машини, и даље се радујемо сваком концерту, свакој новој песми, сваком открићу нових стаза којима би можда требало ићи и вероватно ће тако бити до самог краја. Бар бих ја тако волео, а верујем и цела екипа.

ГЛАС : Када смо код почетака, да ли можете да издвојите неки концерт из тог периода са групом "Галија" на којем сте први пут осјетили да постајете озбиљна професионална група и да то више није дружење локалних нишких љубитеља музике? Да ли је то наступ у Зајечару, Суботици, Бум фестивал или неки други моменат.

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Ови наведени фестивали су више имали функцију стимуланса, заправо показали су нам да то што радимо може бити важно. Још увек смо били дечаци који су сањали своје снове и којима се,ето, два-три пута посрећило. Наравно да је то било од изузетне важности за нас, али смо били свесни да то још увек није то што смо желели, поготово што је било пуно примера где су неки бендови исто тако кренули, побеђивали на разним фестивалима и на крају ништа. Као што су се изненада појављивали тако су изненада нестајали. Многи од њих су били одлични, тако да је нама бар било јасно да поред тога што мораш бити добар, мораш имати још нешто.

Мислим да нас је спасило не размишљање на ту тему. Било нам је само важно да смо заједно са нашом музиком. Први концерт на ком смо, чин ми се схватили да смо прешли степеницу више, је био концерт Бјелог Дугмета на стадиону Партизан 1979.године, где смо ми као предгрупа, поред осталих бендова из тадашње Југе, имали брилијантан наступ. Тог поподнева публика је рекла своје, ми смо то разумели. Цело то вече били смо тихи, знали смо да се нешто важно десило.

ГЛАС: Ваш први албум "Прва пловидба" донио је занимљив звук који је био својеврстан контрапункт у доба новог таласа. Ипак, пронашао је своју публику. Како је изгледао тај први улазак у студио и колико сте имали проблема да као млад бенд сачувате сопствени звук у односу на жеље дискографске куће?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Ми смо свирали симфо рок. То је био правац којим се готово нико није бавио у Југославији. Разумљиво је било за све учеснике нашег првог албума, да је то било нешто сасвим ново, и самим тим то што смо снимали више је личило на некакав експеримент, него на снимање стандардне, за оно време, плоче. Сви смо били у проблему, почев од нашег продуцента Томе Милаковића, који је узгред буди речено био џезер, до сниматеља Пере Гаковића који је дотле снимао забавну музику и нас самих који смо имали веома смеле идеје за оно време, али нисмо имали знања. Било како било уз сву нашу муку родила се “Прва пловидба”, а захваљујући нашој издавачкој кући, која је била много отворенија, не без разлога, јер су уредници те куће пратили наступе на претходним фестивалима и самим тим имали увид и у наш рад, та плоча је угледала светлост дана. Све је после ишло својим током.

ГЛАС: Ваша чувена трилогија албума "Далеко је сунце", "Корак до слободе" и "Историја, ти и ја", рађене нажалост са покојним текстописцем Радоманом Кањевцем, постале су нека врста музичког споменика нестанку Југославије. Са ове дистанце како гледате на тај помало "пророчки" тон трилогије?

МИЛОСАВЉЕВИЋ:  Никаквог пророчанства ту није било. Ту је био само здрав разум, наравно ко је умео да гледа. Ми смо трилогију посветили земљи које више нема, наравно суочени са чињеницом да ми ту можемо бити само хроничари једног времена са укусом узалудне наде да ће можда све то народ позлатити. Радоман је то брилијантно поставио и написао. А ја сам све то време то стварање посматрао ка једну велику позоришну представу са три чина, и тако се трудио да у том смислу звучно поставим темељ те трилогије. Наравно, ту нисам био сам, велики допринос је био и Бате Златковића као и осталих тадашњих чланова бенда.

ГЛАС: Кад смо код позоришта, једна од важних ствари у Вашој каријери, која је донекле остала у сјенци рада "Галије", јесте Ваш рад у области намјенске музике, посебно за позориште. Шта ова врста стваралаштва за Вас значи у умјетничком смислу?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: У примењеној уметности кореспондирате са другим врстама стваралаштва што вас чини лако прилагодљивим у разним креативним захтевима. Примењена уметност бистри ум, лако се прилагођавате несвакидашњим захтевима и чини вас веома окретним у том магичном, виртуалном свету. Сваки сегмент рада гура оног другог.

После сваког "Галијиног" албума добро би дошла нека позоришна представа. После сваке завршене представе спреман сам да започнем рад на новом албуму. Те две ствари су увек сјајно функционисале и нисам због тога морао да се претерано одмарам. Волео сам да слушам излагање редитеља, при постављању и објашњавању појединих сцена, а највише ме је узбуђивало стварање задатих ликова код глумаца. Било је фасцинантно гледати како настају ликови на крхотинама сопствених личности. Та трансформација давала је одговоре на сва она питања која су се тицале дефиниције уметности.

ГЛАС: Данашња музичка сцена поприлично је шаролика по питању жанрова и пјесмама доминира вулгарност и кич. Постоји ли нека нада да се изађе из те музичке прљавштине која, нажалост, и те како постаје узор неким младим генерацијама којима одсвирана музика, бунт, слобода и не представљају баш много ?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: То је свакако производ нових времена, промене су брзе и далеко веће него у последњих 30 година. Свако уметничко стваралаштво покушава да забележи своје време. За сада покушава да нађе израз у инстант форми, не би ли за исто тако кратко време, у којима се дешавају промене, пронашла свој израз. У свим таквим временима имамо прво трагање за формом, па тек онда се пронађу изрази или не, али ако се не пронађе решење, то време је изгубљено. И тек када у неком времену, неком тренутку нека друга наука укаже на догађај из дотичног времена, ми ћемо наслутити да је ту постојао живот. Али и тада бесмртна уметност прескаче то бескорисно време и својом старом формом обезбеди континуитет преживљавања. Зато немамо разлога за бригу, увек је остало само оно што је требало да остане, ми не можемо зауставити време, не можемо га успорити, не можемо га променити, можемо само бити.

ГЛАС: Прошло је доста времена од посљедњег албума "Галије" , ви свирате и даље, публика вас и даље слуша, колико је остало мотива да пишете нове пјесме и да ли албуми имају данас уопште смисла, кад музиком господаре друштвене мреже, стриминг и лајкови?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Последњи албум је објављен пре 5 година, нови је рекло би се готов, написан, али због раније уговорених обавеза нисам могао да га приведем крају. Ускоро ћу се ослободити и започети финиширање новог албума.

Ми не морамо да подлежемо надолазећим и поприлично навалентним променама, ја и даље пишем на мени својствен начин. Промене које доносе ова модерна времена се нас не тичу. Ми можемо у техничком смислу да прихватимо неке продукцијске предности које доноси развој нове технологије, али ништа више од тога. Ми смо уметници оног времена тако да ново време препуштамо млађој генерацији. То је њихово време. "Галија" ће ићи својим путем и трајаће колико траје па сам зато апсолутно сигуран да одјек времена који носимо са собом има смисла и за будућа времена и генерације.

ГЛАС: Дијете сте из радничке породице. "Чудан неки момак, он би да сруши свет, а и ја сам синоћ био ту и видео сам све ", тако гласе стихови пјесме "Пут". Да ли бисте Ви и данас као некад жељели срушити свијет ? Шта бисте са ове дистанце рекли том момку који је са гитаром и усном хармоником тражио своје мјесто на сцени?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Стао бих уз њега, ништа му не бих говорио, јер свака реч има различито значење у различитим временима. Живот има своју емпирију. Сасвим је природан бунт кад си млад, младост без бунта не би имала смисла, само је питање како ћеш у даљем протоку времена перцептирати ствари и догађаје, какав ће бити твој закључак, у ком правцу ће се кретати твоја мисао, у ком тренутку ћеш духовно ојачати и исказати своју независност. У ком тренутку ћеш схватити да је духовна и културолошка вредност основ за самосвесност, јер само се глуп човек не мења. Говорио бих му да је овај свет веома неправедно место и да је узалуд потрошити живот покушавајући исправити неправду, да је много важније научити да живиш са неправдом, и научити да пливаш у тим водама, јер ће те та неман пратити читавог живота, говорио бих му да је важно бити храбар и истинит, да у љубави треба бити искрен ма колико те неправда разуверавала у то, да треба показивати ко си, јер само ти онакав какав си можеш бити искрено вољен од особе која те види изнутра. Говорио бих му да је живот прелеп и непоновљив. Свашта бих му говорио…

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.