Мина Лазаревић: Глума је маратон који траје 30 и више година

БЕОГРАД - Мина Лазаревић је свој први концерт одржала 2009.

године у Дому синдиката, гдје ју је пратио оркестар „Станислав Бинички“.

„Сада је то мој бенд. Блиски смо, мање је људи, па онда сви комуницирамо на сцени. Сви се знамо јако дуго и много добро се проведемо сваки пут“, рекла је глумица, која ће одржати концерт филмске музике 15. фебруара у Бограду поводом 30 година своје каријере.

Према њеним ријечима, списак пјесама се сваки пут помало промени, често и на самој позорници, ако јој дође да нешто отпјева или прескочи.

„Зависи од повода, од публике. Не знам да ли то назовем филмски концерт или филмско вече. Нисам у стању само да певам, него увек мало комуницирам с публиком, има кад-кад и поезије. Има свега и свачега“, навела је глумица.

Најавивши да ће на концерту бити пјесама „незаобилазне“ Барбаре Стрејсенд, Лазаревић је додала да се диви америчкој глумици и пјевачици и да јој је „по сензибилитету изузетно блиска“.

„Једну ћу певати ја, једну Наташа Радовановић, моја драга гошћа - наравно, незаобилазна 'Њоман ин Лове' и 'Тхе Њаy Ње Њере' из истоименог филма са Робертом Редфордом“, рекао је Лазаревић.

Према њеним ријечима, „што се више пева, то је форма боља, и као за сваку врсту тренинга и издржљивости - мора да се спава“.

„Свако ко је имао проблема са гласом дошао је пре или касније до тога да мора да се наспава. Ниједан лек, народни, медицински, не помаже гласу колико одмор да се регенерише“, оценила је глумица.

Лазаревић је истакла да „певање само по себи, ако није драње и малтретирање гласа, не може да штети“.

Осврћући се на 30 година каријере, Лазаревић је навела да је њен отац диригент Љубиша Лазаревић (1933-2022) био очајан кад је након много уложеног труда и енергије оставила клавир и опредјелила се за глуму.

„Не мислим да то може да се баци и да може да пропадне. То се негде таложи у нама и изађе негде кроз нешто друго“, напоменула је Лазаревић.

Када је била стала на сцену на Факултет драмских умјетности, Лазаревић су прошли жмарци када је видјела и осјетила пуну салу.

„То је био такав осећај који није могао да се мери ни са једним наступом клавирским, а било их је прегршт. Концертних, такмичарских, и испитних, оваквих и онаквих. Потпуно нов осећај за мене и ја сам знала да је то - то“, присетила се глумица.

Мјузикл је дошао природно Лазаревић, био јој је у венама одрастајући у Позоришту на Теразијама, гдје јој је радио отац.

Лазаревић је нагласила да јој је „жао што још увијек нема свијести о томе да је за мјузикл потребна школа“.

„Борим се да се створи свест о томе да се направи некаква припрема, јер ми сви дођемо и баце нас у ватру, па како се ко снађе. Свакоме фали неки сегмент, или није играч, а добро пева, или је завршио балетску школу, али је танак певачки“, навела је Лазаревић.

Поред одређеног нивоа форме потребне за улогу у мјузиклу, Лазаревић је додала да је њеним младим колегама потребна и јасна мотивација зашто желе да се баве глумом.

„Ако је то да се појавим на насловној страни, да ме препознају на улици, постоје сад разни начини, ТикТок, Инстаграм и Јутјуб, и можемо постати познати на хиљаду других начина“, напоменула је Лазаревић.

Према њеним ријечима, глумац путује по шест, седам часова, игра представе по хладним домовима културе, и не зна се „да ли је некад теже играти комедију кад си тужан или трагедију кад си весео“.

„То су све ствари које треба преиспитивати, односно мотивацију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.