Матија Дедић, џез пијаниста и композитор, за “Глас Српске”: Васил и ја пријатељство претапамо у музику

Илијана Божић
Матија Дедић, џез пијаниста и композитор, за “Глас Српске”: Васил и ја пријатељство претапамо у музику

С Василом Хаџимановим радим дуго. Веже нас скоро иста животна прича, а и родитељи су нам пријатељи 40 година. Исте године смо одлучили да прекинемо с класичном музиком и одемо у другом смјеру.

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” џез пијаниста и композитор Матија Дедић поводом наступа са Василом Хаџимановим који ће бити изведен сутра са почетком у 20 часова на “Intime Jazz Festу” у Банском двору. Фестивал је почео у уторак концертом Београдског џез квартета.

- Василова и моја прича је невјероватна, чак смо исте године добили кћерке. Међу нама постоји љубав, поштовање и пријатељство. Кад ти је неко као брат, онда је то оно што је специјално и та енергија најчешће долази до публике. У већини случајева су нам концерти успјешни, јер се све то претвара у музику. Уживамо да музицирамо заједно без икаквог ега - додао је Дедић.

ГЛАС: Недавно је изашао Ваш нови албум под називом “Ladies”, на којем сте окупили чак 16 врхунских умјетница. Колико је било инспиративно стварати музику за овај албум и како је протекла сарадња са 16 дама међу којима су Ваше мајка и кћерка?

ДЕДИЋ: Дивно је било. То је као некаква годишњица сарадње са пјевачицама са којима радим скоро двадесетак година и с којима сам прошао свашта у животу. Хтио сам то све да овјековјечим на једном мјесту. Ту су наравно мајка и кћерка и нове пјевачице које су ми скренуле пажњу задњих неколико година.

ГЛАС: Познати критичар Златко Гал написао је за нови албум “ево Дедића” уз бројне похвале. Колико вам је у протеклих 25 година каријере, славно породично поријекло било оптерећење, а колико изазов да створите своје име и своју музику?

ДЕДИЋ: Био је изазов. Нећу рећи да је било оптерећење. Није лако изградити себе поред родитеља који су направили такве каријере и својим радом овим просторима дали велики печат. Отишао сам, као и Васил Хаџиманов, у други жанр гдје би нас најмање могли упоређивати са родитељима. Сакрили смо се у некомерцијалне воде и у томе пронашли срећу и испекли занат. Упркос познатим именима, чињеница је да и Васил и ја као пијанисти из бивше Југославије наступамо и по фестивалима у иностранству гдје наша позната презимена не значе ништа.

ГЛАС: Често сте у Бањалуци на фестивалу посвећеном џез музици. Како посматрате будућност џеза на простору бивше Југославије и какве су уопште шансе умјетничке или ауторске музике у борби са деценијском владавином музичког кича и неукуса?

ДЕДИЋ: Не видим ту неко сунце на хоризонту, али срећом постоје људи као што је Младен Матовић. Тако да постоје неки људи који се боре и иду даље, а он је дефинитивни доказ тога да се може. И на томе сам му захвалан и свака му част. Веселим се концерту и доласку у Бањалуку у којој се увијек лијепо осјећам и у којој имам доста пријатеља.

ГЛАС: Будући да сте студирали вани и често тамо наступате  можете ли нам рећи шта би културна сцена у регији требало да усвоји од оне у иностранству?

ДЕДИЋ: Ту долазимо до опште едукације у школама. Медији и та комерцијала која нас окружује дали су своје резултате. Загребачка академија и даље нема званично џез одјељење, ми немамо клубове нити мрежу фестивала у Хрватској. С друге стране, имамо одличан џез фестивал који се одржава у Сарајеву, а тренутно је заустављен. Ту су и фестивали у Скопљу, Београду и Љубљани. Људе једноставно не занима ништа. Клубови и музеји су празни. Да би заволио џез мораш прочитати неку књигу и отићи на неку изложбу. Људи су се данас потпуно окренули нечем другом, али ми имамо публику коју гледамо већ 25 година. Највећи проблем је у томе што су млади отишли у другом смјеру.

Препоруке

ГЛАС: Компонујете, снимате, свирате са другима, наступате самостално. Колико стижете слушати музику? Судећи по избору сарадница на другом албуму и даље чујете шта се дешава ново на сцени и шта би препоручили као занимљиво нашим читаоцима?

ДЕДИЋ: Толико тога има и толика је гужва у етеру. Слушам стране џез албуме. Заљубљен сам у бразилску музику, у музику Далеког истока, а обожавам и италијански поп и Лауру Паузини. Волим рецимо и Алишу Киз. Отворен сам за музику и волим све што је квалитетно иако је џез моја исконска љубав. Волим да сарађујем са другима и свирам неку другу музику, јер и да свирам само ово можда би ми досадило.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана