Легендарни албум Бруса Спрингстина "Born To Run" слави 50. рођендан

ЊУЈОРК - Легендарни музичар Брус Спрингстин објавио је "Lonely Night in The Park", одбачену пјесму са једнако легендарног албума "Born To Run", као дио прославе овог ремек-дјела рок музике, који ће данас прославити 50. рођендан.

У питању је плоча која је заувијек промијенила Спрингстинову каријеру претворивши га у глобалну рок звијезду, али уједно и остварење које данас важи за један од најважнијих албума у историји рок музике.

Албум је обликован, како временом у којем је настајао, посебно мраком и депресијом америчке друштвене и културне сцене након Вијетнама и Вотергејта, тако и личним дилемама својих аутора. Средина седамдесетих је ера енергетских криза, узбуђење контракултуре шездесетих је ишчезло, сломљено у губљењу илузија, смрти и наркоманији кључних актера. Елвис је постао кичаста звијезда Лас Вегаса, "Битлси" су се распали, врховима листа је владала досада, рок диносауруси стадионима, а панк је још био дубоко закопан у подруме Њујорка и Лондона.

У том вакууму ере, Спрингстин је отишао у студио осјећајући притисак продукције и властите жеље да направи велику плочу. Његова прва два албума добила су добре критике, али су имала слабу продају, а дискографска кућа "Колумбија" је чак размишљала да раскине уговор. Моментум је додатно отежала чињеница да је, након што је видио концерт у Кембриџу 1974. године, новинар и утицајни критичар Џон Ландау прогласио Спрингстина будућношћу рокенрола. Он је са све већом нелагодом носио ту етикету, иако је имао више него довољно амбиције и талента да покуша да испуни пророчанство. 

- Имао сам огромне амбиције... Желио сам да направим најбољи рок албум који сам икада чуо. Желио сам да звучи огромно, да вас зграби за грло и инсистира да се окушате у тој вожњи, да инсистирате на томе да обратите пажњу, не само на музику, већ на живот, на то да будете живи - рекао је Спрингстин. 

Ипак, сам процес снимања био је тежак и мучан. Требало му је шест мјесеци да сними само насловну пјесму. Стално је преписивао текстове и експериментисао с различитим звуковима. Компоновао је епске пјесме и окоснице његове будуће каријере од насловне нумере преко "Tenth Avenye Freeze Out" до "Jungleland" и покушавао је све то тематски да повеже док су његови ликови тражили љубав и повезаност, али подносили разочарања и тугу у сумраку распада једног начина америчког живота и сна. 

- Текстуално био сам укоријењен у класичним рок сликама и желио сам да пронађем начин да користим те слике а да се не осјећају анахроно. То је био албум на којем сам оставио иза себе своје адолесцентске дефиниције љубави и слободе, то је била линија раздвајања - рекао је Спрингстин.

Ипак након годину дана снимања имали су завршену само насловну пјесму, али ствари су кренуле са мртве тачке када је Ландау пристао да буде копродуцент и предложио да сниме једноставну рокенрол плочу, базирану на енергији и емоцији. 
Да би остварио ову идеју Спрингстин је искористио продуцентске технике Пила Спектора да створи свој властити "зид звука", уз помоћ чланова "И 

Стрит бенда". Како је касније наводио желио да "Born To Run" звучи као да Рој Орбисон пјева Боба Дилана, уз Спекторову продукцију.
Спрингстин је поетски замислио пјесме на албуму као да се одвијају током једног љетног дана и ноћи, вођен темама усамљености и неприлагођености властитим животима. Стихови прате људе који су изгубљени и осјећају се заробљени у својим животима тражећи излаз бјекством. Обје стране албума су започеле пјесмама које су биле оптимистичне и обећавале наду, а завршиле пјесмама о издаји и песимизму. 

Кроз само осам пјесама на албуму Спрингстин попут врсног приповједача доноси ноар оде ноћи и граду ("Backestreets" и "Meeting Across The River"), фаталној стварној или имагинарној жени ("She 's The One"), поробљавању радничке класе ("Night") и аутопуту као средству бијега и начину одрастања ("Тhunder Road", "Born To Run" и "Jungleland").

Важну улогу у музичкој конкретизацији одиграо је и долазак неколико врсних музичара у пратећи састав, прво клавијатуристе Роја Битанија и бубњара Макса Вајнберга, а потом и гитаристе Стивена Ван Занта током самог снимања, који је искористио своју вјештину аранжирања да Брусове идеје спроведе у конкретне пјесме. 

Да буде занимљиво, када је Спрингстин коначно завршио албум, мрзио га је мислећи да је исфорсирани плански пројекат, а не искрена ауторска музика, али Ландау је успио да га увјери да га објави. Упркос Спрингстиновој забринутости, реакција на "Born To Run" била је изванредна. 

Насловна пјесма је постала генерацијска химна и једна од иконичних нумера рокенрола. Стотине хиљада примјерака је распродато са полица продавница, а Спрингстин се појавио на насловницама "Њузвика" и Тајма", гдје је проглашен новом рок сензацијом. По изласку албум је достигао треће мјесто на "Билбордовој" листи албума и провео више од двије године међу 100 најпродаванијих албума. Према подацима из 2006, у Америци је продат у више од шест милиона примјерака те је постао други најпродаванији албум послије "Born in The U.S.A.", уз велике заслуге за стицање славне титуле Боса.

Критике у доба изласка су већински биле позитивне, хвалећи енергију, тестове и свирку бенда, док је неколико критичара било негативно према театралности и вишку труда око продукције. Ретроспективне критике албум сматрају ремек-дјелом и једним од најбољих албума у историји рок музике, који је савршено ухватио инспирацију музичара, дух времена и културне промјене. Усљед сукоба и судског спора са менаџером Џоном Ептовом, који је форсирао агресивну и скупу медијску кампању албума заједно са издавачком кућом "Колумбија" (што је довело до лавине напада на Спрингстина као инстанр поп звијезде на његов очај), бенд је продужио турнеју на скоро двије године, а до следећег албума пролазе чак три године. Ова концертна серија, посебно десет наступа у дворани "Ботом лајн" у Њујорку, растјерала је све сумње у вези са албумом који је у живом извођењу бенда дословно одувао све критичаре, а Спрингстиново име претворила у синоним за врхунске концерте. 

Гледано са пет деценија дистанце "Born To Run" је апсолутни тријумф на сваком нивоу. То је нешто мање од 40 минута врхунског рок звука, испуњеног суровом уличном поезијом, али универзалног у својој привлачности, са којим је Брус проговорио милионима који су препознали чежњу да се појави на отвореном путу у бјекству које се никад неће завршити. Репутација плоче и данас сија као дијамант, а шушка се да би се током прославе годишњице могао и појавити ДВД са снимком једног од концерата у поменутом клубу "Ботом лајн", који важи за "Свети грал" међу фановима легендарног умјетника из Њу Џерзија. 

ОМОТ

Иконична фотка фотографа Ерика Меоле на којој Брус у исцијепаној бијелој мајици и кожној јакни са гитаром позира наслоњен на раме саксофонисте Кларенса Клемонса, такође је постала класик, уз безбројне имитације.

Меола је снимио више од 900 слајдова, Спрингстина у студију и око њега, да би на крају фотографија на којој се случајно наслања на саксофонисту Клемонса сама искочила као избор. То мишљење дијелио је и умјетнички директор Колумбије Џон Берг, који је дорадио насловницу, док се Енди Ејнџел побринуо за изблиједјели натпис. Сам Спрингстин нема дилеме, колико је омот помогао успјеху албума. 

-Био је то један од оних албума које нисте морали чути. Када бисте видјели омот, рекли бисте: "Желим тај" - рекао је Спрингстин."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.