Игор Божанић, кантаутор, за “Глас Српске”: Сваки човјек ме слуша на други начин

Бранислав Предојевић
Foto: Н. Вијановић

Sir Croissant био је незграпни псеудоним под којим сам снимао и изводио пјесме на енглеском језику док сам био на почетку бављења музиком. Временом сам почео да откривам нови музички и пјеснички свијет на српском језику и чинило се прикладним да музику изводим под сопственим именом.

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” талентовани бањалучки кантаутор Игор Божанић, говорећи о разлозима зашто је сјајни албум првенац “Руно” снимио под властитим именом, а не под псеудонимом Sir Croissant, под којим је објавио неколико ЕП издања.

- То значи да сам личнији у музичком изразу, будући да је пјевање на српском захтијевало храбрости, јер нема језичке дистанце која би ме ограђивала од текстова - каже музичар.

ГЛАС: Албум је тешко сврстати у профилисану жанровску фиоку, осим оне најуопштеније - алтернативни фолк кантаутор. Како видите сопствену музику и да ли јој је потребна класификација?

БОЖАНИЋ: И сам тако сврставам своју музику. Видим је скоро у потпуности као личну, јер утицаје носим са собом и нисам их толико свјестан док је стварам. Једном када се пјесме чују, жанровска класификација престаје бити потребна.

ГЛАС: Албум је настао у кућним условима, уз одличну продукцију. С киме сте радили на пјесмама и како је протекла сарадња са етикетама “Поп Депресија/Кишобран”?

БОЖАНИЋ: Ово је први пут да имам гостујуће инструменте - хармонику и виолончело, за шта су заслужни Дарко Ружичић и Озрен Четковић. На пјесмама сам радио са омиљеним тонцем Срђаном Радаковићем, који ми је помогао око снимања гостујућих инструмената и дијелова албума, и који је урадио мастер и обрадио пјесме кроз аналогне машине како би се добио специфичан, жељени звук. Већина тога је, ипак, настала пред микрофоном у мојој кући. За вријеме стварања албума Викторија Банда је извезла омот са мотивима из пјесама, док је Сандра Дукић помогла у организацији и уступању простора. Када је албум био готов, ступио сам у контакт са Иваном Лончаревићем, оснивачем издавачке куће “Поп Депресија” и убрзо смо организовали само објављивање албума у Београду, гдје сам се у међувремену преселио. Много ми је људи помогло у стварању албума подршком и савјетима у том заправо веома исцрпном процесу и ко зна колико би се све одужило да није било и добре воље осталих.

ГЛАС: Албум је мрачног и меланхоличног, али не и депресивног звука. Колико је таква атмосфера посљедица његовог снимања током пандемијске изолације, а колико Ваших унутрашњих осјећања?

БОЖАНИЋ: Првобитно је замишљено да албум буде отворенији и приступачнији, али с обзиром на услове када је почео задњи покушај снимања, отприлике усред ступања првих мјера на снагу, одлучио сам се за непосреднији приступ снимању. Успјели смо да одржимо неки ток, тако да албум није толико депресиван, колико је тежак. Својим звуком огледа и херметичност која је убрзо наступила са пандемијом.

ГЛАС: “Далеко смо, држи ме за руку, далеко смо, дабогда црк'о ту”, кажете у уводној пјесми. Да ли смо стварно толико далеки једни од других, иако живимо у времену све бржих средстава комуникације?

БОЖАНИЋ: Занимљиво је како се значења пјесама мијењају од људи до људи, и од времена до времена. За нас, млађу генерацију, тај нови свијет брзих информација и комуникације одувијек је актуелан, стога та дистанца која се јавља онда када смо највише повезани није толика јер смо се, нажалост, већ навикли на њене посљедице. Ипак, ја се у пјесмама често враћам носталгији, у оно мало времена које сам преживио без интернета, играјући се вани и проводећи вријеме са породицом. Увијек је истина оно што старији говоре, да треба да цијенимо вријеме у младости, али само донекле можемо да се боримо са оним што ово вријеме носи. Треба да постоји разумијевање за оне који не могу да буду истрајни и који због тога имају проблема, конкретно мислим на ментално здравље и социјално сналажење. Најбитнији су људи и односи које са њима градимо јер нас они одржавају, било то уживо или преко интернета.

ГЛАС: Албум дугује назив стиховима “суде ко си ти, да руно кидаш, да кожу скидаш”, из једне од најзанимљивијих нумера “Јагње”, који нуде много асоцијација, од библијских до натуралистичких?

БОЖАНИЋ: Пјесма “Јагње” бави се управо оним што сам поменуо у претходном одговору, ношењем са временом и са менталним здрављем. Јагње се чини неким створењем које је потпуно невино и неукаљано, а које живот с временом прља и навикава на све оно што доноси одрастање.

ГЛАС: Албумом генерално доминирају јаке поетске слике, наглашених мотива, колико је изазов за Вас помирити пјесника и музичара у заокружену цјелину?

БОЖАНИЋ: Помирење пјесника и музичара у цјелину један је од највећих утицаја на избор музичког правца по коме сам кренуо. Да бих успио да пренесем идеје, морао сам се ослонити на природну мелодију свог језика, а она је у традиционалним и народним пјесмама. То ми је омогућило да своје ријечи и пјесме ускладим са музиком, а да то звучи како треба.

ГЛАС: Колико сте задовољни урађеним послом и какви су планови за период пред нама када су у питању концерти и сама музика?

БОЖАНИЋ: Задовољан сам реакцијама људи и рецензијама медија, које нису у неком огромном броју, али су зато осјећајне и посвећене. То ме чини задовољним јер видим да је музика допрла до људи и значи ми када ми се јави неко коме је помогла или ко ју је интензивно доживио. То је, на крају, и њена поента. Што се тиче планова, пјесме се пишу, албуми се планирају, а концерти су константно под знаком питања. За сада званично стоји један концерт на љетној сцени кина “Шишка” у Љубљани у августу, а преговарам о концертима у региону и у Бањалуци за надолазећи период. Требало би да буде више догађаја након септембра, када је оваквој музици “сезона”.

Утицаји

ГЛАС: Слушајући албум чују се назнаке неких музичких утицаја, од Тима Баклија и Ника Дрејка, преко Ника Кејва, до Бон Ивера или Хосеа Гонзалеса. То су личне слушалачке асоцијације, па ме занима који су аутори утицали на Вас као конзумента и као музичара?

БОЖАНИЋ: Природно је упоређивати нешто непознато са нечим познатим како бисмо себи и другима дефинисали то што слушамо. Не мислим да сам посебан у томе што радим, јер кантауторство је познато одувијек, и радим што и сваки кантаутор - пишем пјесме, снимам албуме и наступам. Своје утицаје носим са собом и они аутоматски излазе у мојим пјесмама. Иако сте набројали мени драге музичаре, највећи утицај на мене имају Ејдријан Ленкер и Џони Мичел, а од традиционалних Теофиловићи. Остали музичари углавном на мене остављају утицај својим ставовима према животу и стварању, попут Нине Симон.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана