Вук Караџић, 225 година од рођења

Београд - Српски језички и правописни реформатор Вук Караџић родио се прије тачно 225 година, 6. новембра 1787. (по Грегоријанском календару, односно 26. октобра по Јулијанском календару), преноси Танјуг.

Будући творац новог правописа и српског књижевног језика, описменио се у родном селу Тршићу код Лознице код једног рођака трговца, потом у школи у Лозници и затим у оближњем манастиру Троноша.

Током Карађорђевог, Првог српског устанка, који је плануо 1804. године, био је писар у штабу устаничког војводе Ђорђа Ћурчије, потом нека врста учитеља у Београду затим цариник на Дунаву код Кладова.

Пошто је одбијен приликом настојања да похађа Карловачку гимназију, извесно вријеме, према појединим изворима, у Петрињи је учио њемачки језик.

У току устанка је, у Београду, упознао Доситеја Обрадовића, једног од најученијих Срба тог времена, који је извесно вријеме био и Карађорђев министар просвјете, осим што је обављао повјерљиве дипломатске послове.

Вук је унеколико био и његов ученик, али је Доситеј, из патриотских разлога, одбио да му помогне да школовање настави негдје ван тадашње Србије, што је била велика Вукова жеља.
Пошто је тешко оболио, тражећи лијек, у Пешти је упознао крајишког Србина Саву Мркаља, који је већ имао уобличену неку врсту правописне реформе за Србе.

Филолошка настојања саве Мркаља је Вук изузетно цијенио.

По пропасти устанка 1813. запутио се у Беч гдје се поступно догађа његов преображај, између осталог, и под утицајем аустријског дворског цензора Словенца Јернеја Копитара.

Копитар га је усмјерио да почне систематски да прикупља српске народне пјесме, и уопште умотворине, да би потом поступно започео и са реформисањем ћириличног писма, као и превођењем.
Писао је и историографска свједочанства (већином сјећања), бавио се неком врстом етнографије, организовао истраживања широм српских земаља и водио је огромну преписку.

Карловачки митрополит (Стефан) Стратимировић, човјек ријетке учености и културе, сматрао је да је његова језичка реформа примитивна и да одбацује читаву српску језичку и књижевну традицију, а његов превод Новог Завјета оцијењен је тада као скандалозан (пошто није познавао класичне језике превод је рађен са њемачког).

Вук Караџић је временом стекао углед међу интелектуалцима Европе, чак и код умова какви су били Гете или Ранке, универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.

У Лајпцигу је студирао медицину, али због недовољног предзнања и материјалних неприлика, није могао да прати студије.

За научне заслуге је, 1826. године добио пензију руског цара.

Његови односи с књазом Милошем Обреновићем прошли су кроз разне фазе али је с врхом српске цркве посебно Карловачке митрополије био у веома лошим односима.

Његове идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, писане "Вуковим правописом" а Ђура Даничић је текстом "Рат за српски језик и правопис" практично доказао оправданост Вукове реформе.

Цијела епоха српског романтизма била је великом дјелом под његовим утицајем.

Умро је 26. јануара 1864. у Бечу, гдје је и сахрањен.

Његови посмртни остаци пренијети су, свечано, 1897. из Беча у Србију и смјештени су, попут Доситеја Обрадовића, у порту Саборне цркве у Београду, недалеко од главног улаза.

Његово дјело сабрано је, у модерним издањима, у чак 39 томова.

У част Вуку Караџићу у његовом родном Тршићу, Лозници, Троноши и у Београду, од 1933. се одржава Вуков сабор, који је најстарија и најмасовнија културна манифестација у Србији.

Та манифестација је прије двадесетак дана одржана 77. пут за редом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.