Трагични усуд самозванаца

Искључивши случајност као разлог којим сваковрсне подударности објашњавају плитки умови, веза између два текста која су се нашла у "прегратку" ЛИК ПРОШЛОСТИ седамнаестог броја "Српског прегледа" дубоко је суштинска.

 Иако Вуково писмо кнезу Милошу и запис Слободана Јовановића дијели више од једног вијека, они назначавају нешто што је одређујуће у стилу владавине, односу према заједници и јавним пословима, који су прионули уз политичке обрасце који се у српској историји готово без прекида уланчавају. Кад се повремено појаве друкчији стилови односа према повјереним високим дужностима, утемељени на демократским матрицама, као за вријеме владавине Војислава Коштунице (2000-2008), онда они бивају хорски одбијани, а тек накнадно, и то опет не претежно, прихватани као насушни и спасоносни.

Шта то Вук Стефановић Караџић, "књижевни државник", поручује кнезу Милошу у чувеној, данас скоро заборављеној, епистоли из 1832. године? Шта су главне критичке замјерке које храбро износи Вук Караџић?

Свјестан ризика да овако пише и примједбује тада скоро свемоћном кнезу, Вук Караџић своје ријечи и запажања схвата као изразе благодарности и оданости Милошу. Већ је та одважност важан моменат у нашем културном, политичком и националном развитку: насупрот аутократском обрасцу, иза којег стоје принуда и моћ структура власти, успоставља се и модел арбитрарног демократског ауторитета, који није закривен кукавичлуком и аутоцензуром, упркос изразито егзистенцијалним опасностима.

Владавином кнеза Милоша, пише му његов критичар, нико није задовољан, а најмање они који су у владаревој најнепосреднијој сарадничкој близини. Па како се онда кумулира и опстаје та покорност: страхом и непосредном коришћу. Стојан Симић је овим ријечима, толико знаковитим, умиривао кнеза узнемиреног што је у један ферман у Цариграду било уграђено да се оснива сенат с којим Милош мора да усаглашава ставове и дијели власт: "Немојте се срдити! Макар се шта у ферман метнуло, док сте ви живи друкчије неће бити него вако како је данас; а после ваше смрти, ко буде жив, он ће са вашим наследницима други уговор правити". Из аутократског стила владавине и апсолутне власти произлазе и комичне посљедице, а једна од најуочљивијих, на коју Вук Караџић указује, јесте владарево свезналаштво. Не само да се кнез пита за све, он о свему највише и зна. Ни у чему не да никоме испред себе! Вук дискретно примјећује да један човјек, макар и сторук, не може знати ни умјети више од онога што је сваком човјеку дано. Аутор портрета бројних устаничких вођа и првака, склон карикатуралним појединостима и сатиричним жаокама, свјестан коме пише, овдје се зауставља на тој безазленој примједби.

Писмо је довољно конкретно и упечатљиво да га не треба описивати или препричавати. Поред свега осталог што добронамјерно и смјерно предлаже кнезу, према коме се односи с поштовањем, Вук препоручује стварање чиновничког апарата, подизање школа те, најпослије, позива и самога кнеза да се описмени.

Па ипак, кључно мјесто у тексту Вуковог писма је сљедеће: "Свакога је владаоца права полза само оно што је полезно и за његов народ; а што је год његовом народу на штету, оно ни њему не може бити никако на праву ползу". Ту долазимо и до пресудног мотива који покреће Вука да напише ово писмо, руководећи се увијек општим добром у јавним пословима, које је на корист свога народа радио читавог живота. У том процјепу између јавног и личног он види опасност која штети и народу, а далекосежно, и његовом владаоцу.

У поучној и занимљивој књизи Слободана Јовановића "Записи о проблемима и људима 1941-1944" налази се и поглавље под насловом "Краљева женидба". У њему је описано понашање краља Петра Другог Карађорђевића од тренутка када је наумио да се ожени грчком принцезом Александром до самог краљевског вјенчања. Оно је важно за Јовановићеве записе и сјећања, јер је пала влада на чијем је челу био велики научник, а чији су се министри (углавном српски), и он као премијер, противили намјери младога суверена. Како није наишао на подршку код српских министара, он се окренуо хрватским, који су, како примјећује Јовановић, увијек умјели да искористе неслогу међу Србима, и иначе склонији тимском раду и наступању.

Противљење српских министара у Јовановићевој влади било је мотивисано најосновнијим људским разлозима: није у реду да се краљ жени у вријеме док његов народ пролази кроз један од најтрагичнијих периода своје историје. На састанку са краљем, каже Јовановић, најизричитији је био Милан Грол, чије неодобравање је садржано у овим ријечима: "Ко хоће да краљује, мора бити спреман и на веће жртве", а некмоли да пристане на привремено одгађање женидбе.

Краљ руши Јовановићеву владу у Лондону, привидно руковођен политичким разлозима (увијек се ваља заклонити иза општег и начелног, јер у наопако схваћеном обављању високих дужности, ризик је друштвени, а корист лична!), а заправо усредсријеђен да бира владу која ће благонаклоно гледати на његову женидбу. Слободан Јовановић, у свом мајсторском иронијском маниру, ову владу назива "свадбеном", док на једном мјесту, привидно разумијевајући побуде младог краља, примјећује како је ријеч о оној врсти људи које је што прије требало оженити.

Најважније мјесто у Јовановићевом тексту је ово: "Краљ, откако му се било прохтело да се жени, није имао више никакав други циљ пред очима до своје женидбе. Њему је било свеједно каква ће бити влада која ће га оженити, ако само буде могао да ту владу нађе.  Људи су му постајали мили или немили према томе да ли су били за или против његове женидбе. Он је зачас заборавио своју ранију мржњу према Симовићу, чим је Симовић нашао начина да му дошапне да он његову женидбу одобрава. Само зато што су хрватски министри били за његову женидбу, а српски против ње, он се удружио са овим првима против ових других. Кад је дошло на ред питање о будућем уређењу Југославије, он је у том питању видио само згодну прилику за изазивање кризе; о самом уређењу Југославије, бар у том тренутку, није хтео ни да мисли".

Једном засађен, аутократски стил владавине у нашој политичкој историји понављао се све до нашег времена, са све трагичнијим посљедицама, о којима, истина, нико није мислио нити је њихове креаторе позивао на било какву одговорност. Као што се ни о другим важним питањима наших националних путања и странпутица није мислило и писало, тако се ни о овоме није расправљало. Није, јер смо вјечито растрзани и у "транзицијама", од најдревнијих времена до садашњег тренутка.

Они који су вршили и врше власт заборављали су да ауторитет који посједују није лични, нити произлази из њихових способности, већ је то ауторитет институције на чијем челу се привремено налазе. (Да је ово тачно, најбоље се види по бројним фигурама које су ароганцијом и неприступачношћу градиле свој јавни лик на јавним функцијама, а данас их се, заслужено, не сјећа нико!) Кад се у искривљеној свијести окрене овај поредак, онда смо корак до аутократских неподопштина; онда тријумфују лакрдијаши и самозванци, незналице у улози свезналица, који код разумног човјека изазивају комбиновани осјећај презира и подсмијеха. Аутократија којом се спасавају увијек је неразрјешива лична једначина; њено поријекло може бити психопатолошко или социјалнопатолошко, најчешће и једно и друго, али су посљедице увијек фаталне по заједницу.

И на крају овог осврта ваља се присјетити мудрих ријечи Драгише Васића: "Ма шта предузимали, потребно је да се, пре свега, упитате: не косе ли се ваше амбиције са оним што представља општи интерес. Не заборавите никад да се из љубави према себи стварају све несреће, сви јади, све беде на свету. У своме животу ја сам видео многе најбоље ствари да пропадају само зато што су људи више волели себе него што су волели јавни интерес."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.