Сви пишу, нико не чита

Бањалука - У овом тренутку наше садашњости, књига не живи свој добар час, јер се мало пажње уопште обраћа, у српским срединама, не само књизи и књижевности већ и свеколикој уметности и култури.

Рекла је ово за "Глас Српске" књижевница Светлана Велмар-Јанковић, додајући да је посљедњих деценија књига гурнута све дубље према маргинама друштва.

Она подсјећа да је књига одвајкада, челница и предводница културе и да самим тим заслужује много више пажње.

- Постоје дани угрожених животињских врста, потлачених или скрајнутих скупина у друштву, дани очувања животне средине, вода, шума и много чега што пати од људске бахатости… Утолико није без смисла питање да ли је књига данас угрожена врста. Одговор би могао да буде - и јесте и није - рекао је за "Глас Српске" академик Милета Продановић.

Он каже да је у Вашингтону, на примјер, недавно затворена највећа књижара "Барнес анд Нобле", а у том великом граду тешко је наћи чак и радњу у којој се продају музички дискови. Објашњење је да је велики дио продаје књига које се, на срећу, и даље издају, прешао на непосредни промет путем наруџби на интернету.

Његова колегиница Мирјана Ђурђевић, која је за своје дјело "Каја, Београд и добри Американац" добила награду "Меша Селимовић", такође сматра да положај писца и књиге нису повољни.

- Није лако бити писац у 21. веку. Сви пишу, све се лакше објављује, а чита се отприлике колико и пре стотину година. У толикој конкуренцији "потписника штампаних ствари" писац има два могућа избора: Улизивање критици - "фантазирањем", како је говорио мој деда, о општим местима, било сопствене душе, било сопственог до глобалног села. Или улизивање публици - забави, дигни адреналин, расплачи - истиче Ђурђевићева.

Књижевник Урош Петровић закључује да ће дјеца која пуно времена проводе пред свјетлуцавом површином монитора полако напуштати папир као извор забаве и података.

- Не говорим то због пуке угрожености гомиле шуштавих страница између две корице, а то, да вас подсетим, јесте оно што ја производим и од чега живим. Зна се да екрани успоравају акомодацију ока, да децу одвлаче од боравка напољу, да их отуђују од правог дружења са вршњацима, да донекле сузбијају способност замишљања и магле магију маште. Електронске справице постају најбољи другари. Тога ми је жао, а не пресоване целулозе - рекао је Петровић.

Аутор романа "Константиново раскршће", за који је добио награду "Милош Црњански", Дејан Стојиљковић наглашава да је положај писца и књиге остао непромијењен и да можда тако и треба да буде.

- Писац је превасходно занатлија, стваралац, књига је медиј и зашто да не, роба и средство за забаву. Последњих година је приметно тржишно оријентисање књижевне сцене, што је резултовало у отварању неколико ланаца књижара који су учинили да књига постане доступнија. Стари, социјалистички издавачи су се махом угасили, што је с једне стране резултат лоших приватизација и небриге државе, с друге стране, то је била неминовност јер њихова окоштала и затуцана издавачка политика није могла да опстане у 21. веку - мишљење је Дејана Стојиљковића.

Према његовим ријечима, тако се српска књижевна сцена мало прочистила, више се не издају књиге по другарској основи а о трошку пореских обвезника, писци постају свјесни да књига мора да има читаоце.

Милета Продановић указује на чињеницу да се многе књижаре гасе, а велики ланци гутају мале интимне књижаре.

- Али, опет, треба се сетити да су многи значајни, не нужно и велики издавачи настали управо у часовима велике немаштине. И да је тада куповина књиге била нека врста чина самопоштовања. Утолико верујем да ће књижевност и њена материјална основа - књига, наћи начин да преживи и овај период - закључио је Продановић.

Корпус

- Писање између улизивачких екстрема (улизивање критици и публици) чини корпус пристојне књижевности, који се, бојим се, само сужава, иако број наслова по књижарама експоненцијално расте. Биће занимљиво причати о положају књиге и писца за двадесет година - каже Мирјана Ђурђевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.