Књига није само чувар писане ријечи, већ простор у којем се обликују мишљење, култура и идентитет једног народа – једна је од кључних порука бесједе предсједника Матице српске др Драгана Станића, којом је свечано отворен 31. Међународни сајам књиге „Бања Лука 2026“.

Говорећи о двовјековној мисији Матице српске, значају културе књиге и потреби очувања националног заједништва, Станић, истакнути српски пјесник и писац, познат и под књижевним именом Иван Негришорац, је указао и на важност дијалога са другим културама, наглашавајући да српска култура мора имати довољно снаге да у том дијалогу сачува сопствени идентитет.

Његову бесједу са отварања Сајма књиге преносимо у цјелости:

Књиге нас подучавају да препознамо путеве спасења

Већ два века Матица српска траје као установа која у само средиште свога бића ставља култ књиге. Дефинишући природу установе, оснивачи су у свом конститутивном акту истакли полазно становиште по којем то нововоосновано „Дружство“ јесте „као једно тело, које равним и једним јединим духом за ползу и славу народну дише“. Томе оснивању је претходио непосредни повод, основни доживљај и став оснивача, који се може описати као „једина љубов и ревност к обштему благу“, а онда је из таквог опредељења поникло „намерение“ које води до широко замишљене акције распрострањавања културе књиге и просвећивања читавог народа. Оснивачи су то исказали речима: „а намерение јест распространеније књижества и просвештенија народа Србског, то јест да се књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда.“

Само књига може фрагменте да окупи у цјелину

Таква усмереност ка књигама, а све у намеренију да се просвећеност народа српског подигне на далеки виши ниво, учинила је да се оснивачи Матице српске тако чврсто вежу баш за медијум књиге, те да истичу епохални њен значај како за српски народ тако и за читаво човечанство. Истина се не може изрицати и образлагати ситним, случајним и несврховитим записима, или разулареним и махнитим СМС порукама на друштвеним мрежама нашега доба. Истина се пак може образлагати  фрагментарно, гномски, пословички, апофтегматски, афористички, сентенциозно, уз помоћ максима, глоса, егземплума, анегдота и сличних поступака, при чему кратке мисаоне целине увек ваља сместити у неки шири мисаони контекст без којег се разумевање ових фрагмената не може успешно и поуздано обавити. Само књига може све фрагменте да окупи у целину аргументативног излагања и смисаоног повезивања који нуде провериве исказе и целину погледа који се може чак и личним искуством опробати.

Уколико читамо Хераклитове философске фрагменте, ми их читамо унутар сачуване целине његових записа, али и унутар целине старогрчког философског мишљења које сагедавамо као некакву велику књигу. Уколико слушамо или читамо народне пословице, онда их ми разумевамо на подлози народне мудрости и народне културе у најширем смислу те речи, а то значи да су књиге Вука Караџића, Јована Цвијића, Тихомира Ђорђевића и других етнографа основ по којем ми као читаоци  преиспитујемо значења фрагмената унутар свега онога што чини целовит поглед на свет народне културе. Уколико читамо Ларошфукоове или Гетеове максиме, онда их читамо унутар замишљене целине ауторских опуса, али и унутар целине погледа на свет какав се обликује у француској моралистичкој и јансенистичкој литератури или онога што се у немачкој књижевности назива епохом Sturm und Drang-a. О таквој књизи у широком, па и најширем смислу те речи говорили су оснивачи Матице српске онда кад су дефинисали циљеве установе коју су утемељили.

Култура књиге је и култура мишљења

У свему томе култура књиге јесте од највеће могуће важности. А ту где је култура књиге, ту је равијена и култура мишљења и осећања света, ту је одмерана страст и воља за променама света који не би смео остати исти, ту је присутна и развијена критичка мисао, те неизоставно потребна култура дијалога која хуманизује људску заједницу, ту је и неопходна општа друштвена одговорност која сваком просвећеном човеку или човеку од духовности неће допустити да јавно изриче свакојаке глупости које му понекад могу пасти на памет. Такав човек ће трагом завета о чојству и јунаштву друге заштити од себе, али ће имати довољно снаге да себе заштити од  других који се насиљем намећу као општа мера ствари.

Права, истинска српска култура, она која обједињује како поглед на нас саме изнутра који нам је обезбедио Вук Караџић тако и поглед споља, из других култура који нам је обезбедио Доситеј Обрадовић, увек и заувек мора бити култура књиге. Ако смо у времену Доситеја и Вука као народ живели у различитим државама, онда је то стање тек донекле упоредиво са данашњим временом када живимо у мноштву држава, не само у матичним државама какве су Република Србија, Република Српска и Црна Гора, него и у више околних држава, али и у мноштву држава широм света где су наши сународници у истинском расејању, као класична дијаспора.

Један од изузетно важних задатака данашње српске културе и српске књиге јесте да чувамо свест о нашем националном заједништву и да не дозвољавамо да нас било каквим притисцима споља неко приморава да одустанемо од неговања нашег националног бића. То такође значи да не смемо одустати пре свега од темељних културних вредности које чине да свако од нас јасно може себе препознати као Србина, као носиоца оних културних вредности које су итекако уочљиве бар од времена  великог жупана Немање и Светога Саве, те од њиховог савременика Кулина бана, па до нашега доба. И у времену ових наших, српских владара умели смо живети у процепу између народа и држава који су били јачи од нас, па то поготово умемо да чинимо данас, кад нам Република Српска, као највећи српски добита у распаду СФР Југославије, обезбеђује стабилност на овом делу, често ужареног балканског простора,   Стога обједињујмо сопствену, српску културу и широка срца и слободно ступајмо у дијалог са свим културама света! Чинимо све то знајући да имамо довољно снаге да себе у том дијалогу не изгубимо, али да тим дијалогом можемо само јачати и постајати све отпорнији! 

 

БИБЛИОТЕКА, ЧИТАОНИЦА, КЊИГЕ: ЈА, ТИ, ОН

 

Пријатељи драги,

Кад сам с књигом у рукама,

С књигом у себи, никада нисам сам!

Кад пођем на далек, баш на далек пут, од неколико реченица

Или од силних списа о историји човека и света,

Ја увек завршим с погледом у огледало!

 

У огледалу видим лик свој,

Онакав какав од земље не треба да будем,

Онакав какав на небу, Његовом светлошћу, треба да заблистам,

Онакав какав јесам кад прах будем

И суха мрежа маслачка

Пред долазак ветра.

 

У огледалу видим тебе,

Брате мој! У руци ти је нож,

Погача и свећа: могу да бирам којим путем

С тобом да идем, у каквим световима

Да живим и које излазне двери

Јоргованом да украшавам.

 

У огледалу, изнад наших глава,

Видим Њега, Оног који све обасјава!

Видим књиге које читати треба, у себе их унети

И молитвено целог свог века носити! У тим књигама

Он је, с небеса, смисао слободе наше исписао, у њима нас чита,

Живо слово подвлачи и грехе наше узалуд, узалуд исправља!

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.