Саша Каралић: Прави интелектуалац је увијек избјеглица у властитој земљи

Наслов романа упућује на локалитет у близини Бањалуке на којем се, према предању, у доба Марије Терезије налазио затвор. Умјетник поријеклом из тог краја, дугогодишњи избјеглица у Шведској, враћа се и на том мјесту покушава да изгради монументалну грађевину, неку врсту друштвено ангажованог умјетничког дјела, инспирисан утопијским теоријама и сновима о праведнијем друштву.

Рекао је ово за "Глас Српске" Саша Каралић, књижевник и умјетник, објашњавајући који се лајтмотив крије иза наслова његовог новог романа "Затвор Марије Терезије", књиге врло занимљивог назива и још занимљивије теме, а која ће вечерас бити представљена у Музеју савремене умјетности Републике Српске. Познати бањалучки писац, режисер и визуелни умјетник осим новог романа приказаће и два филма, а како наводи у суштини романа је прича о жељи умјетника, емигранта да изгради нешто на простору гдје су митови много прихватљивији од чињеница?

- Међутим, пошто се подиже на простору гдје се вјековима укрштају и сукобљавају интереси Истока и Запада, она не може бити заснована само на теорији, њен темељ чине и колективне трауме, историјско насиље и национална разочарања. У роману се колективне трауме  преплићу с личним; однос мушкарца и жене одражава тензије међу народима, западне амбиције сударају се с источним идентитетима, а умјетнички идеали искушавају и преламају кроз призму политичке стварности, рекао је Каралић.

ГЛАС: Ако се ништа није промијенило на Балкану од времена Марије Терезије, јесте ситуација да затвори не пуне криминалци којима је пресудила правда, већ је увијек више оних који траже правду, а добијају или затворе или прогоне? Колико је тај усуд у односу појединца наспрам друштвено-политичких идеологије постао фактор који ствара вишак историје, а мањак становништва на овом простору?

КАРАЛИЋ: Лик шведског критичара на једном мјесту у роману каже: "Сваки прави интелектуалац избјеглица је у властитој земљи." Унутрашњи егзил појава је својствена репресивним режимима, али се јавља и у такозваним стабилним демократским друштвима чију нормативност неки од њихових стваралаца - писци, умјетници или филозофи, напросто не прихватају. У посљедње вријеме, у нашим крајевима све чешће су отворене пријетње писцима и јавним личностима који се усуђују да критикују корумпиране структуре моћи и ксенофобне националистичке пројекте - они се проказују као "аутошовинисти", "издајници" и "страни плаћеници" и ствара се атмосфера јавног линча. Многи од њих неће бити у могућности да се повуку у унутрашњи егзил, већ ће због сопствене сигурности и сигурности својих породица напросто морати да напусте земљу, што је, у крајњој линији, управо оно што нападачи желе. Највећи парадокс је у томе да слободан говор и критичку мисао преко границе често тјерају управо они који су, по сопственом свједочењу, једва преживјели "страхоте комунистичке цензуре" и докопали се "слободе и демократије". Од ових, често анонимних хајки, гора је само заглушујућа тишина политичких и интелектуалних елита.

ГЛАС: Сам роман на много начина наставља Вашу поетику разбијања жанровских граница и форми, како то неко рече "перформанс језика" унутар књижевности, што је приступ који се константно гаји у Вашем комплетном умјетничком раду?

КАРАЛИЋ: Адриана Захаријевић, која је написала сјајну рецензију овог романа, заиста је мој начин писања назвала "перформансом у тексту", али то, чини ми се, не би могло бити жанровска одредница. Роман "Затвор Марије Терезије" има елементе и историјског и љубавног романа, али је прије свега конципиран као фрагментирани билдунгсроман који прати одрастање главног лика, од дјетињства и избјеглиштва, преко његовог повратка у Босну након рата, до изградње грађевине на брду коју предузима већ као човјек у годинама. Мада сам одрастао на постмодерним писцима, трудим се да моје писање садржи што мање жанровских недосљедности, јер осјећам да је разбијање форме изгубило кредибилитет у умјетности и постало оруђе неолибералних, а у посљедње вријеме све чешће и клерофашистичких доктрина. Оно што је некада било неопходно пропитивање културних канона у име отварања нових поља дјеловања у умјетности, претворено је у беспоштедно разарање свих вриједности и етичких стандарда и злоупотребљено зарад политичке манипулације и брзог профита. "Затвор Марије Терезије" није, наравно, класичан билдунгсроман, јер се тешко може у потпуности ослободити раних утицај, али намјера ми је била да се фрагменти од којих је роман састављен на крају склопе у јединствену наративну цјелину. 

Што се тиче мог дјеловања као визуелног умјетника, и ту посљедњих година влада одређена уједначеност. Мада сам раније посезао за разним формама умјетничког израза, од сликарства и фотографије, до инсталације и видеа, сада ми је фокус углавном на перформансу и филму. Основу свега чини рад с групама људи у јавном простору. Перформативни елементи почињу да се јављају и у представљању мог књижевног рада, на промоцији "Затвора Марије Терезије" у Кунстхале Берн прошле седмице, четири посебно одабране особе читале су одломке из романа. Пошто се овај начин представљања показао успјешним, поновићемо га током представљања романа у Музеју савремене умјетности Републике Српске, овај пут с бањалучким читачима.

ГЛАС: Дуго живите вани, путовали сте и излагали широм планете, колико је нови роман аутофикција, инспирисана Вашим искуствима, умјетника који највећи дио каријере дјелује у другом језичком подручју, али се циклично враћа оном из којег је потекао?

КАРАЛИЋ: Роман доиста садржи доста слика и догађаја везаних за мјеста на којима сам дуже или краће живио, као и низ личних искустава, али аутофикција је овдје свјесно искориштена као својеврсан позив читаоцу да стално рекалибрира свој однос према прочитаном. Вјеродостојност личног искуства у роману се стално доводи у питање: "Да ли се заиста догодило?" "И, ако се догодило, да ли се догодило мени?" Опет ћу споменути лик шведског критичара који се пред крај живота потпуно посвећује писању, али се "грози писања о самоме себи и сентименталне кокетерије са сопственом личношћу, каква је данас у моди". У његово име, постављена је ова аутофикцијска клопка у роману.

ГЛАС: Књигу представљате у Музеју савремене умјетности РС, једном од мјеста, које и даље у Бањалуци одржавају домаћу умјетничку сцену у контакту са свијетом. Колико се данас уопште умјетност може чинити одрживом уз све веће губљење подршке институција и њеном потрагом у виртуелном свијету гдје диктат новца одређује ауторску вриједност?

КАРАЛИЋ: Музеј савремене умјетности РС најважнија је умјетничка институција у граду и улагање у његово одржање, у његове програме и пројекте, не би требало да буде спорно ако држава иоле држи до себе. Управо ова институција може да послужи за примјер како се може успоставити добра комуникација између умјетности и широке публике. Осим тога, никада у историји није постојала већа пријемчивост за савремену умјетност, никада раније није постојало овако развијено умјетничко тржиште. Нове технологије и интернет не могу бити замјена за непосредан контакт с умјетничким дјелом, нити ће АИ генерисан садржај тек тако и преко ноћи замијенити уљану слику или живи перформанс. У расправама о будућности интернета, све више се спомиње АИ слоп (АИ отпад), умјетно и масовно креирани садржаји који великом брзином губе на вриједности и међу публиком све чешће изазивају летаргију и досаду. Постоји велика могућност да право вријеме умјетности тек долази, јер људи ће имати све већу потребу за додиром и непосредним контактом са садржајима који их активирају и подстичу да се физички помјерају и повезују. Тај непосредни контакт с умјетничким радом вјероватно ће постати много ексклузивнији него што је то до сада био, што отвара нове могућности, али и нове етичке проблеме.

ГЛАС: Роман сте, као и првенац, поново издали за "Геопоетику", како сте задовољни том сарадњом и генерално какви су вам даљи умјетнички планови након његових промоција?

КАРАЛИЋ: "Геопоетика" је препознала мој први роман и велико ми је задовољство што смо заједно објавили и други, а та сарадња је од самог почетка била заснована на обостраном уважавању и подршци. Посебно у овако компликованим временима: мој први роман објављен је у вријеме короне, а други усред студентских протеста у Србији. Прије двије седмице у Берну, у оквиру фестивала "(Hi)story", започео сам, с групом људи, пројекат који се бави креирањем политичких слогана и њиховим извођењем у јавном простору. Прве изведбе на улицама Берна прошле су одлично и планирам да наставим с овим пројектом, уз учешће још већег броја људи. Осим тога, настављам рад на пројекту "Појављивања" који већ неколико година развијам са Жељком Радинковићем и Институтом за филозофију и друштвену теорију у Београду. Два филма из тог пројекта биће приказана током промоције у Музеју савремене умјетности РС сада у сриједу, док је представљање читавог пројекта планирано за 2027. годину.

ГЛАС: Узимајући у обзир Ваше искуство, гдје данас видите мјесто умјетности у друштву, када се политика дефинише корпоративним интересима профита, а култура се налази под трагикомичним постулатима модерне инквизиције, познате као кенсел вриједности?

КАРАЛИЋ: Улога умјетности у данашњем свијету иста је као што је одувијек била, да тај свијет пропитује и активно га обликује суочавајући га с властитим одразом, ма какав он био.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.