ПРИЧА: Ђорђо и Душан

Милорад Остојић
ПРИЧА: Ђорђо и Душан

Прије прошлог рата познавао сам једног Црногаћу који бијаше каменорезац, ловац, а и сеоски женскарош.

Имућан и помало чудан... јер, хтио је направити генералну пробу своје сахране. Смислио је и сценарио... Док маса “ожалошћених” озбиљно једе и пије, он из прикрајка пажљиво гледа и слуша... Занима га, ко је најжалоснији. Ко то тамо глуми.

Не знам да ли је чуо за израз: бизарно. 

Иначе, имао сам несугласица с њим. Наиме, наговарао ме да гласам за Анту Марковића, а ја сам сумњао у тог Хрвата који је митинговао на Козари – том синониму страдања српског народа. Ђорђо, рече, као да није Србин: “Нека се стиди сваки онај који хода по овој црној земљи, а не гласа за Анту...” Видио је, узалуд говори и повика: “Ми, морамо...” Прекинем га: “Ништа се не мора – само се умријети мора.”

Што се тиче Анте, касније ће се испоставити - био сам у праву.

Често пијем кафу или чај са Душаном, којег су у Бихаћу друкчије називали... Није ми род, а ни помоз Бог. Како би рекли стари људи.

Када је почео прошли рат, он, премда бијаше академски умјетник – узе пушку у руке.

Знао је, скривану, истину: “Почетком Другог свјетског рата у Бихаћу и Гаравицама убијено је петнаест хиљада Срба. Овим злочинима настављен је континуитет усташке идеологије – једну трећину Срба покрстити, једну побити, а једну раселити. Некадашњи комунистички систем успоставио је систем заборава злочина над Србима, рекавши да су то жртве фашизма, иако су усташе - Хрвати и муслимани и у Бихаћу побили Србе, Јевреје и један број Рома.”

Нажалост, Душан је на дједовини остао без ноге.

Послије рата, отишао је у Бихаћ гдје наиђе на познаника који је некад био муслиман а сада је Бошњак. Овај једва дочека, да каже: “Селам алејкум... Ето, Душкић, шта си ти добио од рата? Ништа! Изгубио си ногу... А види мене...” Смије се и весело поскакује, нарочито на оној нози коју Душан нема. Није много чекао на одговор: “Слушај ти, ја нисам ишао да нешто добијем – а ни да изгубим. Нисам ишао на тебе - него сам бранио своје огњиште!

Касније, тај “весељак” оболи од дијабетеса. Остане без једне па и друге ноге.

Душан га је надживио... али, остао је и без огњишта.

Узмем мобилни и назовем Душана вајара. Знам, његов телефон оглашава се пијаним баритоном: “Душанеее, пробуди сеее... ха, ха, ха...” Убрзо чујем глас као из каце, уз то неиспаван и уморан: “Ало, ко је то? ... Ви, вјероватно требате Душана... Ја сам његов брат... Да, брат. …  Дошао сам, јер Душан је умро!”

Удари ме то, к’о гром из ведра неба.

Сјетим се нашег задњег сусрета... Лијеп дан кварила је његова меланхолија. Ништа га, под Богом милим, није интересовало. Чак ни Ђоковић. Покажем слику недовршене скулптуре од отпадног жељеза и упитам га за савјет – како да је завршим. Он се наљути: “Само ради... ја сам имао хиљаде идеја!” Вјероватно је видио у мојим очима разочарење, јер рече: “Штошта ме жуља, а највише протеза.” Негдје сам прочитао: “Депресија је немогућност стварања будућности.” Посумњам и у анксиозност и ПТСП, па покушам наставити разговор... Причам вицеве, шалим се – највише на свој рачун. Узалуд ми труд. Док сам, уз извињење, прелиставао штампу – он је чешкао дугу сједу браду, одсутно гледао у небо и ћутао. Као да није био ту.

Сјетим се... Ђуриног, Јевташа...

Глас из мобилног понавља, већ речено... али, оштријим тоном. Као, кад се сумња у лошу везу или слух. Посумњам и ја... Одлучим, да га прекинем грубо: “Слушај... поздрави Душана! А кад се видиш у огледалу, реци, живот је лијеп! Додај: Волим те!”

Видио сам на ВМА ратника који није имао ни ноге ни руке, а радовао се сваком новом јутру...

П.С. Огледало - препоручују и психолози. Добар је чај од кантариона, валеријане...

- Идеш ли роде?

(Текст је дио необјављеног романа “Опстајање”  - написаног у изолацији)

 

За “Глас Српске” пише Милорад Остојић  

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана