Пјесничко сјећање на Владимира Настића

Источно Сарајево - У Матичној библиотеци Источно Сарајево данас је, уз пригодну изложбу и пројекцију кратког документарног филма, организовано пјесничко сјећање на савременог српског пјесника Владимира Настића, преносе агенције.

У програму су учествовали пријатељи и познаваоци Настићевог живота и дјела – Дара Секулић, Недељко Зеленовић и Душан Зуровац.

Владимир Настић је рођен у Оџаку код Невесиња, 1934. године. Нижу реалну гимназију је завршио у Невесињу, Учитељску школу у Мостару, а Вишу педагошку и Филозофски факултет, одсјек историје, у Сарајеву.

Објавио је књиге поезије “Сам у камену”, “Звезда у сенци”, “Горке песме”, “Песме покајнице”, “Благовести”...док су од прозних дијела позната “Симатови будни снови”, “Све што око види”, “Мртве се помичу сјене”, те роман за дјецу “Тако смо расли”.

Посљедња објављена књига му је збирка поезије “Овдје живе мртви”, у издању Матичне библиотеке Источно Сарајево.

У родном Невесињу Настић је био учитељ, а онда наставио у Мостару Вишу педагошку школу.

Тада је објавио и своју прву збирку пјесама “Сам у камену”.

Била су то трусна времена, времена са којима се требало знати носити, речено је на пјесничком сјећању.

- Владимиру је у животу било приређено безброј неспоразума. Говорећи Шантићеве и Дучићеве стихове, који у датим моментима нису били нимало пожељни пјесници, Настићу су била одшкринута врата која нису обећавала да ће “кроз трње стићи до звијезда - истакла је библиотекар Матичне библиотеке Маријана Петронић.

Кроз трње је ишао често, а звијезде је гледао кришом, рекла је Петронићева.

Отуда сигурно и она фатумска поезија и увијек изнова “салто смрти” у строфама, доживљени кроз лично искуство и прибирајући генетску тежину страдања сопственог народа.

Половину 20. вијека Настић описује као своје зрело доба, али и вријеме када су се умножавали проблеми.

- Тек када је дипломирао на Педагошкој академији у Сарајеву почео је да дише и да пише, осјећајући више слободе - истакла је Петронићева.

Према њеним ријечима, у Сарајеву креће мудро Настићево пјесништво.

А, ево и како: “Шћућурен испод олука, испод тавана, пјевао је о звијездама”, препознавао људе “прерушене у аветиње”.

- Када пјесник ћути онда сигурно или пати или смишља и важе у себи стихове оног лирског ЈА. То је била Настићева особина. То је њему својствено, јер је он био и остао пјесник по својој основној вокацији - истакла је Петронићева.

Пјесник Владимир Настић умро је 12. марта 2010. у Сарајеву.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.