Педесет година од смрти Иве Андрића

Иво Андрић, писац, врхунски дипломата, једини наш добитник Нобелове награде за књижевност, напустио је овај свијет 13. марта 1975. године.

Рођен је октобра 1892. мјесту Долац које је данас саставни дио Травника. Дјетињство је углавном провео у Вишеграду, на Дрини, која ће постати његова велика књижевна инспирација. По окончању основног школовања у Вишеграду у Сарајеву похађа гимназију. Тај период испоставиће се као формативни.

Ту у Сарајеву, Андрић поступно постаје присталица оног што ће постати познато као интегрално југословенство, кретао се међу припадницима, неформалним, Младе Босне. Са једне стране постојао је извјесно утицај школског круга који га је окруживао. Са друге, на њега је вјероватно пресудно утицао гимназијски професор Тугомир Алауповић, рођен такође у Долцу, иначе римокатолик, али велики присталица југословенства, министар вјера у раној фази Краљевине СХС, члан Друштва Светог Саве. Како се види из његових потоњих дјела био је, од најмлађих дана, задивљен књигом.

Изгледа да га је занавијек одређивао тај својеврсни мистични доживљај књиге, која му је у школским данима, услед тешке сиротиње, била недоступна. Студирао је, филозофију, од 1912. у Загребу, незадовољан атмосфером накратко наставља у Бечу, а затим од прољећа 1914. у Кракову. Студије је окончао стицањем звања доктора наука, из области историје, у Грацу, 1924. године. У то вријеме налазио се на позицији дипломатског службеника Краљевине СХС. Докторска теза била је "Развој духовног живота у Босни током турске владавине".

По атентату на Франца Фердинанда 1914. одлази у Сплит. Аустријске власти га хапсе убрзо пошто је Свјетски рат избио, као, како је процијењено, нелојалног поданика, присталицу југословенства. Смјештен је потом у затвор у Марибору. Заточење је доживио врло драматично, како је сам забиљежио "понижен до скота". Боравио је потом у некој врсти кућног притвора у родном Травнику.

Крајем рата, када су стеге попустиле, амнестиран је пошто је на престо ступио Карло Хабзбуршки. Међу оснивачима је часописа Књижевни југ, у Загребу. Била је то важна публикација која је у Загребу излазила током 1918. и 1919.

Уређивали су је, у духу југословенства, Нико Бартуловић, Бранко Машић, Владимир Ћоровић и Иво Андрић. Придружили су им се потом Антон Новачан и Милош Црњански. Међу сарадницима Књижевног југа налазили су се и Тин Ујевић, Мирослав Крлежа, Владимир Назор, Исидора Секулић, Антун Барац, Сима Пандуровић, Иво Војновић, Шантић, Домјанић, Шимуновић, Крклец, Цанкар, Боривоје Јевтић. Као литерата Андрић се појавио као поета, прво у Босанској вили 1911. Прву књигу објављује 1918. под насловом "Ex ponto", била то поезија у прози.

У међуратном периоду, и надаље, Андрић ће писати екавицом. Убрзо је стекао популарност као књижевник. Постаје члан Српске краљевске академије, врло млад, фебруара 1926. За редовног члана примљен је почетком 1939. Као приповједач, описивао је готово искључиво, родну Босну, што ће остати његова централна тема занавијек, мада је неријетко било видно да му описи негдашње Босне служе као предложак за опште па и универзалне вриједности. Био је то чист реализам, бистар и јасан, ослоњен на темељну општу културу и образованост писца.

Вјеровао је, по свему судећи, да умјетност човјеку даје извјесну натруну љепоте и смисла, у свијету препуном невоља и јада. Описивао је Босну као простор судара па и прожимања свјетова, источног и западног хришћанства, ислама, па и јудаизма, судара Истока и Запада, простор суровог насљеђа, терора историје, ирационалне мржње. По окончању Свјетског рата на кратко ради у Министарству вјера у Београду, гдје га је довео Тугомир Алауповић. Одатле прелази у Министарство иностраних дјела. Као дипломата боравио је у Риму, Букурешту, Трсту, затим у Грацу, гдје ће окончати студије.

Потом, послије боравка у Београду, био је дипломата у Марсеју, извјесно вријеме проводи у Паризу, гдје је истраживао архивску грађу француског конзулата у Травнику, што ће му доцније послужити за обликовање "Травничке хронике".

Дипломатску службу затим наставља у Мадриду. То је период настанка његове фасцинације Гојом и његовим сликарством. Непуну годину потом проводи у нашем посланству у Бриселу, а одатле три године представља Југославију при Друштву народа у Женеви. Од 1934. налази се у Београду, напредујући надаље у хијерархији Министарства спољних послова. Као дипломата врхунац је доживио у вријеме владе Милана Стојадиновића, када је био друга личност министарства.

Стојадиновић је предсједавао Савјетом министара, Владом, Краљевине Југославије од јуна 1935. до фебруара 1939. Кнез Павле га је априла 1939. упутио на положај посланика на страни, амбасадора Краљевине Југославије у Берлину. Била је то мучна ситуација, Њемачка септембра 1939. започиње Други свјетски рат.

Када је априла нападнута и окупирана Краљевина Југославије, смјештен привремено са колегама из нашег посланства у Констанцу, Андрић одбија понуду да пређе у Швајцарску, тада омиљено уточиште. Враћа се у окупирани и добрим дијелом разорени Београд.

Наредних година боравио је у Призренској улици у Београду у стану пријатеља Бране Миленковића, познатог адвоката. Ту живи током периода окупације и првих поратних година. Током окупације пише његова централна дјела. Тада настају "Травничка хроника", "На Дрини ћуприја", "Госпођица". Постаје предсједавајући Друштва књижевника Југославије, убрзо по ослобођењу. Чак је пристао на чланство у КПЈ, по свему судећи без одушевљења.

Управо као што се током окупације држао сасвим по страни, инсистирајући да се његови књижевни радови не објављују, и након ослобођења је углавном био уздржан и опрезан. Био је то извјесно режим којим није био одушевљен, али са друге стране земља је била ослобођена, Југославија обновљена, а то је њему било најважније. У потоњем периоду пише "Проклету Авлију".

Приликом пријема Нобелове награде, децембра 1961. у Штокхолму, обратио се кратким словом у ком је са једне стране говорио о његовој земљи, како је рекао "малој међу свјетовима", са друге, говорио је о улози и положају писца.

Поменувши, поред другог, давнашњу мисао "Размишљао сам о древним данима и сјећао се година вјечности". Како је неријетко наглашавао, само неуки могу вјеровати да је прошлост мртва. Вриједи поменути, замашна средства која Нобелова награда подразумијева даровао је Босни и Херцеговини у сврху изградње јавних библиотека и попуњавања библиотечких фондова.

Његово посљедње дјело било је недовршени, постхумно објављени "Омер паша Латас". По свему судећи није се опоравио након изненадне смрти супруге Милице Бабић, марта 1968. Била је то младалачка љубав. Вјенчали су се септембра 1958. пошто је Миличин први супруг преминуо.

Овај свијет напустио је 13. марта 1975. у вољеном Београду, усамљен, иако предмет општег уважавања већ годинама тешко болестан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.