На 149 година од рођења крајишког великана: Кочић данас

БАЊАЛУКА -На данашњи дан 29. јуна, прошло је стотину четрдесет и девет година од рођења Петра Кочића, једног од највећих мајстора српске умјетничке прозе. Стотину четрдесет и девет година је и много, и мало за снагу умјетности коју никакве ограде и зидови не могу затворити у једно вријеме

Умјетничко дјело живи својом неомеђеном трајношћу, говори универзалним језиком људског ума и срца, и представља, како је виспрено запазио један критичар, вечиту младост света.

Кочићево дјело је кроз сва времена због универзалности која превазилази границе личног остало увијек живо и актуелно. За велике људе се зна да имају само датум рођења. Њихово дјело, допринос развоју човјека и човјечанства, њихов хумани подвиг, отклонили су од њих сјенку скончања. Па, иако је трајање сваке биолошке јединке одређено досуђеним временом, велики људи успјели су да се отргну гравитацији неминовне пролазности. О Кочићу данас можемо говорити једино у смислу свевремености и непролазности. Величина његовог дјела, његове стварне димензије и значења, висине до којих је допрло и истине које је докучило, често уз пишчеве највеће личне жртве и по цијену властитог трагизма, постали су дио заједничког сјећања које траје, и не блиједи упркос годинама које бришу трагове постојања појединаца и генерација.

Историјска ситуација, али и географске околности, наслијеђени менталитет брђана којима је читав живот био борба непрестана, епска морална традиција као мјера људских поступака, а затим природна бистрина, истинољубивост и праведност, снажна воља и пламтећа страст, спремност жртвовања за колективне идеале, поштење и храброст, најзад изузетан умјетнички дар, чине Петра Кочића фасцинантном личношћу, једним од свјетионика на бурном мору историјских сукоба и судара.

Човјек живи у свом времену. Вријеме и историјске околности одређују садржај његовог живота и карактер његовог дјеловања. Али, у Кочићевом случају, и човјек дјелује на вријеме, утиче на смјер и интензитет догађаја, отвара нове видике, буди свијест понижених и увријеђених или им указује на путеве наде.

Кочић је знао да је истина оружје праведних. Његово дјело, посебно оно социјалног усмјерења, непогрешиво погађа свој циљ. Оно је борбени манифест презрених на свијету, којима је биједа догорјела до ноката и чије је стрпљење на измаку. Наталожено незадовољство ће експлодирати незапамћеном жестином. Букнуће пожаром и свјетског рата, који ће, иако није ријешио већину проблема који су до њега довели, ипак заувијек измијенити лице свијета.

Међутим, очај времена у којем је живио, Кочића је снажио, подстицао му снагу револта и побуне, пружао, у његовом умјетничком дјелу, ријечи отровне као змијски јед и громадне као брда хималајска. Лична акција и умјетничко чињење код великог мајстора писане ријечи и громовника говорене ријечи, која је у Сабору одјекивала као величанствена рика Дантонова уочи избијања (француске) револуције, били су савршено усклађени, у потпуном сагласју. Он је импресионирао снагом, досљедношћу и свјесним избором стазе са трњем, која га је директно из арене живота одвела у бесмртност.

Као Змијањац и Кочићев земљак, знам да за моје планинце Кочић није само мермерни споменик у бањалучком парку, споменик са руком испруженом према будућности у којој ће он, као још један трагични визионар из редова његовог народа, чекати своје помало посустале потомке. За нас он је жива легенда, човјек – стијена, узор и вјечити савременик, алфа и омега моралног кодекса. И даље, у другим крајевима камо су историјски вихори разнијели његове сународњаке, у редовима интелектуалне елите, али и обичног свијета, Кочић живи и својим другим животом, оним стваралачким којим, с правом, претендује на вјечност. Он је био и остао, умјетник лијепе ријечи, расни приповједач, надахнути сликар живота и људи, мајстор језика, писац за сва времена.

Кочић је описивао своје доба и своје савременике, ћошкасте, усукане, својеглаве, шутљиве горштаке утонуле у дивљачни, али фасцинантни завичајни пејзаж. Његова снага почива у језгровитом и кондензованом, надасве пластичном и дубинском снимку тврдих планинских срца, горштака, страсних и неукротивих, шибаних злом из неба и са земље, који стоички подносе свој удес, а боле своје, јаде своје, чежње своје не казују ником него их носе у гроб собом. Кочић је најбриткији и најубојитији у својој сатири. У њој се служи опасним оружјем поруге и исмијавања. Његов Давид Штрбац испаљује читаве рафале ријечи препуне супериорне ироније, која скида маске и руши фасаде, откривајући наказност и неодрживост режима власти и његових носилаца, оних који су одавно изгубили везу са правим животом и којима паучина преко очију не дозвољава да виде прокључалу жељу потчињених да друга настане судија.

Неизгледни, хроми, испоштени сељак из Мелине, који је на суд донио јазавца да му суде за почињену штету, оличење је згрченог и у свом праведном гњеву опасног кметског свијета, који постаје свјестан и себе, и своје потиснуте снаге. Давид није дио аморфне масе потлачених, већ представник свога народа, његова жива енергија и мисао.

Кочићеви јунаци су патници, трпиоци којима се душа од чемера разгубала, виспрени, заједљиви подругивачи, који се бистрином ума и бриткошћу језика супериорно уздижу изнад својих тлачитеља, којима закон не лежи само у топузи него и у хрпи зорли кабастих палиграпа. Ту су и распричани, ракијом омамљени, неки нови епски бојовници у чијој се размаханој бешједи, пред задивљеним очима и жељним ушима слушалаца, понављају сцене и призори негдашње славе, љепоте и јунаштва за којим упорно цвили рањена горштачка душа. У свим тим причама, кроз свјетло којим писац обасјава позорницу збивања, избија и нешто људски трагично, болно и скамењено попут тамних јелика и оморика, чије сузе нико не види, а вапај нико не чује. Па ипак, тај грч није застава пораза него немушти крик побуне човјека коме слободу нико, ни по цијену живота, не може отети.

Будући да се већ деценијама налазило под лупом истраживачких интересовања, Кочићево дјело данас, можда још живље него у претходним раздобљима траје интензитетом истинске умјетнине, која са сваким временом успоставља жив и пунокрван дијалог. Кочић никада није био помодан, али је остао модеран. Он је инспирацијски био везан за уже окружење, али је успио да продре до суштине, до психолошког нуклеуса бића, до оног што је у човјеку непролазно и свевремено. Зато без обзира на промјену књижевне моде и владајућег укуса, Кочићево дјело не блиједи, нити губи на умјетничкој снази и упечатљивости.

Иако је његово име и дјело повремено и злоупотребљавано од стране разних политичких мешетара који су, китећи се кочићевским перјем хрлили за постизањем личних циљева, Кочићев опус је, на срећу, призивао себи и праве тумаче. Инспиративно и интензивно, у напону одсликавања истине човјека у свемиру, у димензијама стварносног и митског, он је у тумачима изазивао многоструке одјеке, пружајући више кључева за тумачење своје људске загонетке.

О Кочићу су, као што је познато, написане хиљаде и хиљаде чланака, студија, есеја и расправа. Па ипак, још увијек је пред нама тежак и сложен посао да дамо синтетички суд о  Кочићу и његовом раду, да утврдимо и оцијенимо колико је и у чему Петар Кочић и данас савремен, које су историјске и друштвене околности ограничавале досег његових настојања, колико се његове идеје и тежње подударају са нашим идејама и тежњама, и у чему су истинске вриједности његовог дјела, што ће бити трајно уграђено у ризницу наше, па и европске културе.

За овакав суд о Петру Кочићу потребна су нам свакако нова и свестранија критичка освјетљења његовог дјела, али и озбиљан критички осврт на све оно што је о њему досад написано. Јер, о Кочићу се писало у различита времена, с различитим поводом и мотивима, и с различитих, па и њему самом сасвим супротних идејних позиција. Наша света обавеза и дужност је да објективном критичком анализом одвојимо од Кочића све оно што се око њега наталожило као резултат ненаучних приступа и манипулација њиме и његовим дјелом. На овакав начин једино се можемо истинским вриједностима Петра Кочића, а и он сам биће ближи нама и нашем времену.

Због тога синтагме: Кочић – наш савременик и Кочић – данас, немају у себи ничег апсурдног, ни противрјечног, јер је он писац таквог формата, да ће бити и савременик будућности. Трајне вриједности, уосталом, немају ограничени рок трајања. Захваљујући великим писцима вјечито се обнавља и продужава живи дијалог времена и покољења, неизмјерно обогаћујући духовну ризницу човјечанства.

Да закључимо: срећа је за  све нас што смо имали  тако великог ствараоца као што је Петар Кочић. Он нас својим примјером опомиње да само његујући своје посебности можемо ући у свјетску заједницу народа, и то не као сиромашни рођаци, него као народ са традицијом, културом, умјетношћу, неизмјерним духовним благом, каквим се могу подичити само они већи, јачи и богатији народи, према којима је историја била наклоњенија и дарежљивија. Једном ријечју, Петар Кочић је био, у пуној мјери, један од оних бораца о којима је велики пјесник Виктор Иго пјевао: Они који живе - то су они који се боре.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.