Матија Бећковић: Ко тебе каменом, ти њега градом!

Могао је Кустурица да се бави нечим другим, а не својом средином и судбином. А он, док га каменују, од тог камења зида градове. И у време рециклаже показује конструктиван однос према том камењу. Настаје нова лозинка: Ко тебе каменом, ти њега градом!

Рекао је то у интервјуу “Гласу Српске” академик Матија Бећковић, истакнути књижевник којем је поезија скривена биографија, а поред свих вриједних књижевних награда којима је овјенчан, то што га сматрају народним пјесником највеће је признање. Јер, нико осим народа није све рекао, сматра пјесник, који нам је крајем прошлог вијека поручио да “ћераћемо се још”.

А ових дана “ако дође у било који град”, то ће сигурно бити Андрић град.

* ГЛАС: Укључени сте у изградњу Андрић града. Много је одјекнула вијест да ће бити основана награда са Андрићевим именом у износу од 100.000 евра. Како Ви гледате на ово признање?

БЕЋКОВИЋ: Према граду и тропар! Често чујемо да има много награда. А када бисмо израчунали колико би инкасирао добитник свих награда, испоставило би се да од те суме не би могао да живи ни годину. Стотину хиљада евра је огромна сума зато што је реч о писцима и књигама, а то је кусур једног обичног српског лопова! Себе у Андрић граду не видим са пластичним шлемом на глави, већ као једног од његових суграђана.

* ГЛАС: У чему је, по Вашем мишљењу, значај Андрићевог института?

БЕЋКОВИЋ: Име обавезује. Постојећи институти за књижевност већ окупљају најбоље младе главе које држе корак са модерним достигнућима књижевне науке.

* ГЛАС: Колико се у пространој и хармоничној грађевини Андрић града препознаје сензибилитет Емира Кустурице?

БЕЋКОВИЋ: То је превод Иве Андрића на језик Емира

Кустурице.

* ГЛАС: Да ли је значај Андрић града можда и већи од зидања на Дрини ћуприје?

БЕЋКОВИЋ: Јесте. Рецимо и зато што је у нашем веку много више градова срушено него изграђено. Дучић је накнадно украшавао Требиње да би личило на град у коме се могао родити. Андрић град је родио Иво Андрић. Његови књижевни ликови биће житељи тог града.

* ГЛАС: Шта је оно што би везано за живот и дјело ове изузетне личности 20. вијека требало освијетлити и изван литерарног поља на један нов, полемичан и изазован начин?

БЕЋКОВИЋ: Његову актуелност.

* ГЛАС: Колико се тога промијенило у српском бићу од настанка Ваше поеме “Ћераћемо се још”? Јесмо ли “ћерани” или они који ћерају?

БЕЋКОВИЋ: “Час ми под њима/Час они над нама!”

* ГЛАС: У чему се огледа снага поезије у мондијалистичком времену које не признаје традицију и духовну баштину? Да ли је то привремена сезона недуховности која је обухватила убрзану планету или је нешто друго у питању?

БЕЋКОВИЋ: Истински поклоници поезије надживели су и веће пошасти.

* ГЛАС: Млади пјесници немају прилику као Ваша генерација да објављују код познатих издавача, којих заправо данас и нема. Шта значи бити почетник у матерњем језику као пјесник, да ли је то нови усуд или наставак фаталне пјесничке судбине уопште?

БЕЋКОВИЋ: Поезија је старија од издавача и хонорара.

* ГЛАС: Приближавају се Књижевни сусрети на Козари. Ви долазите и ове године. Није ли Козара књижевни феномен?

БЕЋКОВИЋ: Без поезије не би било Козаре. У сваком случају постојала би мање. Заслуга организатора Књижевних сусрета на Козари је што то имају на уму.

* ГЛАС: На овогодишњем списку пјесника Сусрета на Козари нема ниједног родом из ових крајева. А познато је да су поријеклом из самог Поткозарја и са Козаре: Драган Колунџија, Ненад Грујичић, Милован Марчетић, Рајко Лукач... Како бисте Ви у име домаћина ријешили овај проблем?

БЕЋКОВИЋ: Они су домаћини. И не треба нико да их зове да би били тамо.

* ГЛАС: Са Козаре је партизански народни херој, легендарни Младен Стојановић. Познато је да је Младен Стојановић писао и одличне сонете. Његов брат Сретен је чувени српски вајар, бивши декан Академије уметности у Београду. Да ли бисте подржали идеју да се у Републици Српској оснује награда “Браћа Стојановић”?

БЕЋКОВИЋ: То је Божја правда. Можда би  се могла звати “Вијенац Стојановића”. Храст чији су они избојци је прота Стојановић, њихов отац. Споменици Његошу и Карађорђу, дела Сретена Стојановића, исти су у Београду и Подгорици. Сретен Стојановић би се и на оном свету порадовао ако би били постављени и у Бањалуци. До пет одливака се рачуна у оригинале. Кућа Стојановића у срцу Приједора обновљена је ових година на част оних који су је обновили.

* ГЛАС: Вријеме у којем живимо до те мјере се политизовало да је политика постала матрица понашања за друге: лукавост, лицемјерство, не бити од ријечи, окренути леђа преко ноћи  пријатељу, напустити идеју због новца... Докле може ићи таква врста понашања и гдје јој се налази заметак?

БЕЋКОВИЋ: Гледајући у небо добијамо ниске ударце. Причајући о висинама завршавамо налупаних цеваница. Задужујући космос остајемо полупаних глава…

Али “само ти, дијете, ради свој посао!”

Андрићево мајсторство

* ГЛАС: Чини ли Вам се да су Андрићеви биографи и критичари до сада мало пажње посвећивали теми друштвеног ангажмана великог писца у временима омеђеним 1944. и 1945. годином, који је у том периоду обављао низ друштвених дужности?

БЕЋКОВИЋ: Кад би Андрић хтео да опише неки данашњи, актуелни догађај, сигурно би пронашао неки период у прошлости у коме је све то већ било. Тако би о њему сазнао све, а себи омогућио да га опише натенане и демонстрира своје мајсторство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.