Књига о болу

Књига Санде Рашковић Ивић Живот иде даље није исписана уобичајено, већ прије свега болом. Њен текст израз је дубоке самоспознаје, а може се читати и као литерарно-стручни "приручник" за суочавање са болом и тугом, који су саставни дио живота свих нас.

Заправо, суочавања са болом непреболом, болом који је интензивнији од свих других, а то је родитељски, мајчински бол за изгубљеним дјететом. Кад настају овако наглашено исповједне књиге? Онда када туговање за нашим најмилијима уђе у фазу прихватања, а чињенице о њиховом одласку, као и сазнања да смо одласцима најмилијих и ми трајно измијењени, емотивно пресложени. Кад се тај бол за упокојеном супругом и дјецом згусне код нашег великог пјесника Јована Јовановића Змаја, он је написао једну од најпотреснијих исповијести у читавој српској књижевности и једну од најбољих пјесничких збирки српске поезије под насловом "Ђулићи увеоци". У уводном увеоку Змај каже: "Све што даље време хити, Све се већма прошлост грли, Све се већма моји мртви, Мени чине неумрли…"

Само се из ове унутрашње духовне снаге може прихватити бол као трајно стање нашег бића. Дубоке душе више пате, каже Иво Андрић. Само душа окупана у сузама може да испише ријечи које госпођа Санда Рашковић Ивић биљежи на крају поглавља о сину Јовану: "Било је чудесно и јединствено моје драго дете и зато хоћу да ту његову бескрајну љубав пренесем даље, онима које волим, јер љубав нема крај".

Можда су наведене ријечи и кључно мјесто драгоцјене књиге "Живот иде даље", а спознаја коју исказују родно мјесто свих исписаних редака прије и послије њих. Онај моменат кад схватамо да је љубав безгранична и свевременска, јер не би иначе била толика сила, када осјетимо колико нас чврсто веже са онима којих више нема, њима који настављају да живе са нама и кроз нас. 

Зато Санда Рашковић Ивић каже на једном мјесту да туга за одласком најмилијих треба да се доведе у некакав саоднос са даровима радости које смо добијали од њих. 

У знаку ових ријечи је и завршетак поглавља о Јовану Рашковићу, знаменитом ауторкином оцу: "Жалила сам што тренутке среће у моме даљем животу нисам могла да поделим са татом. Много пута, нарочито у тешким тренуцима, тата ми много недостаје. Питам се и покушавам да доконам шта би ми он рекао, какав савет би ми дао. И кад помислим на тату, прелије ме осећање љубави и захвалности за све што ми је пружио, за знање, љубав, подршку, што ми је све заједно дало снагу да се суочим са животним потешкоћама. Мој тата је био емотивни, професионални и политички узор. И данас сам мирна, јер знам да је његова велика слободољубива душа дочекала моју маму и мога сина Јована, тамо с друге стране". Зар ова питања и ово осјећање, искрено и ко суза чисто, нису поуздани знаци да нас најдражи никад не напуштају.

Књига Санде Рашковић Ивић "Живот иде даље", са поднасловним одређењем "Како пронаћи смисао и када га нема", љековито је дјело, настало као плод личних искустава једне храбре, топле и њежне жене те професионалних искустава из терапеутске праксе. Написана је лијепо, језиком који ни у траговима не подсјећа на сувопарност и беживотност стручних радова. Будући да ауторку краси висока лична култура, књига је премрежена умјесним литерарним аналогијама и брижљиво изабраним цитатима, који на посебан начин смисаоно обиљежавају њен садржај.
Књига о болу, дјело "Живот иде даље", завршава се једним важним додатком: тестаментарним политичким и националним завјештањем Јована Рашковића и ауторкиним записом о оцу, свега неколико година након његовог прераног одласка. Тако се туга за оцем, предводником крајишких Срба, прожима са осјећањем колективне трагедије, којом је обиљежена завршница за наш народ погибељног двадесетог вијека.

Шта нам се поручује из ова два текста? Да рат у поменутом времену није био опција за Србе, а да је он требао онима који су изградили "негацијске идентитете", поричући оно што су до јуче били; да не смијемо да огријешимо душу и да у непочинствима опонашамо наше противнике; да у политици бити мекан и наиван, честит и непохлепан, не значи неразумијевање ове вјештине, већ суштинско свједочење њених државотворних и националних садржаја; да Срби изван матице - како у вријеме дјеловања Јована Рашковића тако и данас - судбину морају сагледавати и рјешавати с обзиром на унутрашњи контекст своје ситуације, коју они најбоље разумијевају, а да припадност јединственој српској култури, а то значи дубинска веза са Србијом, није исто што и политикантско увлачење у дневнополитичке опције, заправо, партијске или личне потребе.

Да онај који ово пише има могућности које нема, он би ова два текста с краја књиге "Живот иде даље" послао на адресе свих припадника нашега народа, сматрајући их опомињућим и љековитим, у једном моменту када се наставља наша менталитетска склоност да своју путању не осмишљавамо, већ се препуштамо худим ураганима властите лакомислености.

Додајући својој књизи и ова два текста Санда Рашковић Ивић исказује и кључне црте свога националног, интелектуалног и политичког лика, који је у сагласју са крупном фигуром њеног оца, чије разложне увиде смо, по правилу, доцкан почели призивати.

Читавом овом књигом, коју није било лако написати, која се отискује подвижничком снагом, госпођа Санда Рашковић Ивић потврђује да је достојна свих својих упокојених. Одласком (посебице прераним) најмилијих, дио нас са њима одлази, али и дио њих живи у нама и кроз нас, али само онда ако их не изневјеримо!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.