Један могући културни концепт

Много тога се у нашем животу и раду успјешно опослило, а да је започело невјерицом. Када сам у једном пријатном разговору са градоначелником Бањалуке Драшком Станивуковићем, које смо повремено знали практиковати у манастиру Гомионица, поменуо да у нашем граду скоро један вијек није намјенски саграђена институција културе и да би добра прилика за то била ако би била обновљена Кућа Милановића, која је тада била скоро пред урушавањем, он је спремно одговорио да ће је обновити и начинити од ње културни центар.

Са невјерицом сам га слушао и, признајем, нисам био увјерен да је то реално и могуће у нашем времену, које за садржаје културе скоро да нема никаквог слуха. Кад је започета захтјевна обнова овог објекта, опет сам био сумњичав: толико тога је у нашем народу започето са великим еланом, који је касније ишчезао у реализацији.

Кад ми је градоначелник саопштио своју намјеру да ће ме именовати за првог управника Куће Милановића, ја сам тај изазов спремно прихватио, увјерен да на њега могу примјерено одговорити. Нисам, међутим, био сигуран да за прву годину рада, када је ваљало засновати и профилисати једну нову установу, може много да се уради. Након годину дана успјешног рада најмлађе културне установе у Бањалуци, са радошћу признајем: све што је урађено премашило је моја и најоптимистичнија очекивања. За годину дана рада у Кући Милановића уприличено је преко двјеста различитих догађаја, које је посјетило више од тридесет хиљада људи. Учесници програма у Кући Милановића били су најистакнутији људи српске политике, науке, књижевности, културе и духовности.

Засноване су неколике посебне програмске путање у Кући Милановића, као својеврсне дугорочне трибине: о националном страдању, о претходном Одбрамбено-отаџбинском рату, о могућностима предавања језика и књижевности у нашем времену, о заборављеним и неоправдано скрајнутим личностима из српске културе, о годишњицама истакнутих стваралаца, о раду српских друштава и организација изван матичних држава, итд. Увели смо институцију јавног предавања, циклуса предавања, Видовданску бесједу, програм посвећен Савиндану...

Ту магистралну путању рада Куће Милановића, вриједносно репрезентативну, заступали су неки од првих људи наше културе данас. Али, једновремено, отворен је простор и за непознате, неафирмисане, а надарене ствараоце, и то пријатељски топло, предусретљиво, без икакве надобудности оних који су доказани у своме послу. Та радост стварања, усхићеност због пружене прилике озарила нас је и окријепила, давала снагу и посебну енергију. И то је био дио нашег концепта.

Много тога што је замишљено није реализовано за ових годину дана. И то је уобичајено у људским пословима, а благотворно је јер подгријава стваралачку енергију.

Ако за послове којима се човјек свим својим бићем преда треба икаква награда, ја сам срећан што се већ неколико мјесеци након отварања Куће Милановића није више говорило о њеној архитектонско-грађевинској љепоти и привлачном ентеријеру, већ о високом нивоу културних садржаја и програмској препознатљивости установе, која је постала важно интелектуално-духовно средиште Бањалуке.

Књигом "Кућа Милановића: један могући културни концепт" обиљежавамо годишњицу рада ове куће српске културе. Иако превасходно пригодног карактера, књига је замишљена и као свједочанство.

Безмјерно сам радостан што ће у оквиру библиотеке Куће Милановића бити отворена и започети са радом библиотека "Сестре Гајић". Због тог чина ова установа неће бити сутра оно што је данас, биће неупоредиво пунија и значајнија. Хвала градоначелнику Бањалуке, признајем то је његов приједлог. То је само зеричак захвалности коју наш град дугује Сњежани и Витомиру Гајићу, светим људима нашег времена. Најдивније људске особине које је Господ даровао човјеку, а које ми лицемјерно волимо да призивамо, ови дивни људи свједоче и живе. Срећан сам и удостојен приликом да их заволим!

Година дана рада не би била могућа без помоћи драгих људи. Захваљујем својим пријатељима Здравку Миовчићу, Ранку Поповићу, Младенку Саџаку и Зорану Арсовићу на несебичној и сваковрсној помоћи. Пјесник Здравко Миовчић је написао сонетни вијенац "Кућа Милановића" и тако у поетској форми изразио духовну суштину ове институције. Хвала Рајку Латиновићу и Ранку Карапетровићу на великој подршци.

Посебну захвалност дугујем пријатељу Ненаду Савковићу, графичком дизајнеру, који се постарао за визуелну препознатљивост Куће Милановића.

Разумије се, Кућа Милановића, као један могући културни концепт, оно је што су њени програмски садржаји. Захвалност свим учесницима који су се спремно одазивали мом позиву, не постављајући баш никакве услове. За годину дана небројено пута сам поновио: у Кући Милановића нико није гост!

Посебну благодарност дугујем нашим суграђанима који су посјећивали догађаје у Кући Милановића. Њихово присуство је свему давало суштински смисао. Један дио њих били су наши "стални посјетиоци", док се претежнији дио непрестано мијењао, што је оснаживало и оправдавало идеју која је оживотворавана. Врло брзо нам је простор постао тијесан и недостајало је столица. Као домаћину то ми је представљало врсту слатке нелагоде. На примједбе да би имало смисла размислити и о неком другом простору, кад су најпосјећенији догађаји у питању, полушаљиво сам одговарао: "Финале Вимблдона би се могло играти и на Вемблију, али би онда изгубило сав свој шмек!"

Дужан сам да овдје пред вама, упркос свечаној прилици, кажем и сљедеће: Кућа Милановића је годину дана радила без буџета, јер смо упали у процјеп политичких бесмислица, које већ неколико година обиљежавају све видове живота Бањалуке. Није било пријатно радити. Десило ми се нешто против чега сам се читавог живот борио - да мијешам приватно и јавно. Да преко мјере злоупотребљавам своје пријатеље, да молим за помоћ оне од којих за себе никад ништа не би тражио, најзад, да, без имало патетике којој и иначе нисам склон кажем, износим из своје куће.

То, лако ћемо се сложити, за ову врсту послова није нормално. Успјех који смо постигли, а он у нашим околностима није мали, дијелим са својим пријатељима и не призивам никакву захвалност. Радили смо оно што најбоље знамо. За лични прекомјерни труд, не тражим, далеко било, сажаљење. Али, ако ме питате, да ли бих поновио ову годину, искрено пред вама кажем - никад и нипошто!

Па шта је онда било погонско гориво?! Дата ријеч и преузета обавеза, увјерење да ће дату ријеч и преузету обавезу испунити и други људи, спремност да колико можеш и како умијеш прислужујеш своме граду, затим дух драгог професора који и данас осјећам. Најзад, можда и најважније: осјећај дужности да са првим људима овога града у својим областима обликујемо један могући културни концепт, да се одупремо ономе што пријети нашем граду, да постане мјесто штрапаријада, котлићијада, роштиљијада и тривијалних садржаја по страначким клубовима. Не знам ко је наше суграђане увјерио да смо ми град ћевапа и "нектар" пива, то је ноторна лаж! Да је то тако, ми бисмо били насеобина од 200.000 људи, а не град са озбиљном културном традицијом.

Ја сам увјерен, ево да се и похвалим, да смо успјели у заснивању тог културног концепта, примјереног једном оваквом граду. А да је то тачно потврђује ваше многобројно, понекад импресивно присуство на догађајима које смо организовали.

Са увјерењем да ће се тај концепт задржати, да ће неки људи који се у будућности буду старали да га одрже имати више среће и умјешности, пријатељски вас поздрављам и захваљујем још једном.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.