Душко Певуља: Књига староставна Петра Кочића

БАЊАЛУКА - Нема српског аутора, од 1892. године коме не представља част да у чувеном Колу и препознатљивим плавим корицама најстаријег српског издавача угледа своју књигу.

То што се моја књига "Староставна књига Петра Кочића" појавила у овој едицији, свечани је тренутак у мом досадашњем проучавању, презентовању и предавању српске књижевности. У култури чије битно обиљежје није континуитет, 781 књига, а она чији сам ја аутор означена је овим бројем, представља традицију достојну пажње и поштовања. Пишући у једном раду о српским писцима из Босне и Херцеговине чија дјела су објављена у плавим корицама, непогрешиво осјећам у каквом сам се друштву нашао, у коме, гајим наду да је тако - као наглашено нескроман човјек - нисам уљез.

Имао сам пријатну обавезу да за Задругино Коло, 2023. године, приредим књигу изабраних приповједачких остварења крајишког писца Ђуре Дамјановића, најближег сродника и најдиректнијег настављача Петра Кочића и Бранка Ћопића. Српским писцима из Босне и Херцеговине објављивање књиге у Задрузи била је специјална врста признања. Репрезентативни избор из приповједачког опуса Петра Кочића под насловом "С планине и испод планине", објављен је 1907. године у Колу Српске књижевне задруге.

Сматрам да није неумјесно да овом приликом, и као члан Управног одбора Српске књижевне задруге, кажем: српска књижевност која настаје изван простора данашње Србије све више је заступљена у издањима ове српске куће, што је жива потврда њене интегралне националне културне оријентације, оне коју су њени оснивачи уградили у њене темеље. У посљедњих десетак година бавио сам се проучавањем и реиздавањем књижевног дјела Петра Кочића. Започео сам овај рад истраживањем богате рецепције о овом писцу, посебно оне часописне, а затим сам сачинио и тематски зборник о нашем писцу, у којем сам направио строгу селекцију радова, а затим указао на главне интерпретативне путање. О Кочићу се још за његовог недугог живота, и кратког стваралачког вијека, више писало него што је он сам написао. Он је суштински био писац једне књиге. Већ у осврту на прву Кочићеву збирку приповједака из 1902. године, Јован Скерлић је маркирао готово све главне врлине његове поетике и естетике. У бројним текстовима први људи српске науке о књижевности двадесетог вијека износили су драгоцјене увиде о дјелу овога писца, неријетко се, међутим, истицало и оно што је већ давно уочено. Трудио сам се у ових једанаест радова о Кочићу да не куцам на отворена врата, да на други начин не понављам оно што је већ речено.

Истицао сам да је слобода најчешћа ријеч која се у Књизи Петра Кочића употребљава. Ова ријеч није књижевни мотив, већ темељна етичка категорија, вриједност којој се безусловно служи. Код нашег писца слобода је превасходно значила слободу његовог поробљеног народа у Босни и Херцеговини. Сви његови јунаци, комични и трагични, прије свега су слободни људи. Не знам за српског писца, осим највећег, Петра Петровића Његоша, код кога је ова ријеч учесталија и важнија. Истину, слободу и отаџбину видио сам као свето тројство које је изнад свега другог код овог српског писца. Кочић је припадао оним ствараоцима код којих књижевност није била апартна чињеница, већ вид људске дјелатности којом се посвећује највишим животним вриједностима.

Необичан је био књижевни поступак код Кочића. Овјековјечио је своје земљаке, од којих су га многи, попут чувеног Давида Штрпца, надживјели. Када је Милан Карановић у "Политици", тридесетих година двадесетог вијека објавио текст под насловом "Помрле личности Кочићевих приповједака", књижевном тумачу није преостало друго него да се зачудно не запита: да ли је ријеч о белетризацији стварности или постварењу фикције.

Опсједнут причањем творац једног од највећих причала у српској књижевности, Симеуна Ђака, Кочић је у причи видио сакрализацију памтитељства као услова опстанка свога народа. Тако је оживио усмену ријеч и завичајни језик, да се неукима може учинити да он и није био ништа друго него записивач, а у питању је, заправо, највише приповједачко мајсторство. Кроз староставну ријеч, чудесним моћима српског језика, његово памтитељство је ослонац налазило у српском средњовјековљу и Косову као кључној тачки националног бића. Истовремено, Кочићева усменост тражила је своје јемство и у писмености, па његови јунаци имају велико повјерење у књигу и писану ријеч.

У богатој слојевитости своје умјетничке ријечи, Кочић је спајао и оно што је привидно неспојиво. У легендарни оквир, у мејдане Симеуна Ђака, утиснуо је опору стварност своје епохе, мирио је усменост са писаношћу, али и Симеуна са подривачем његових заноса, оним иза каце, који неспутаној машти одређује земаљски крој. Кад се њих двојица измире на крају чудесне приче "Ракијо, мајко", то је један од најупечатљивијих момената Кочићевог приповједачког универзума. Мире се древност и савременост, стварност и фикција, суштина приче и истина живота.

На крају "Староставне књиге Петра Кочића" налази се текст "Биографија једног слободољубља", детаљан преглед живота и рада овог писца. Кочић спада у ону врсту писаца без чије биографије је немогуће разумјети његово дјело. У ономе што је до сада о њему написано једна оваква цјеловита биографија је упадљиво недостајала. Тако је ова књига по својој садржини испала наглашено старинска, посвећена животу, дјелу и рецепцији Петра Кочића. Ја је и не доживљавам као научну, иако више од пола радова има научну апаратуру. Нисам пристао на олакшице научног приступа, сматрајући да се изворним приповједачима у какве спада Кочић и не може честито приближити високом ученошћу теоријских апстракција. Ако се начин спознаје неизоставно мора прилагодити предмету спознавања, како нас је учио велики Никола Милошевић, онда "зорли кабасте" теоријске конструкције, не пристају уз Петра Кочића.

Има још један разлог због којег је ова књига за мене изнимно важна, више од оног што свака књига значи своме аутору. Она је посвећена посљедњој сузи моје супруге Данке, сузи која није пуштана због прераног одласка, већ због наше Иве и мене. Пред тим подвигом остаћу удивљен док сам жив, а ова посвета је само скромни израз поштовања према онима који су били бољи од нас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.