Ђура Даничић из љубави к истини

У историји српске филологије личности и дјелу Ђуре Даничића припада посебно мјесто. Кроз његову фигуру могу се сагледати и путеви и странпутице србистике. Аутор значајног и обимног опуса у јавној свијести је остао упамћен по својој књижици "Рат за српски језик и правопис", објављеној чувене 1847. године.

О овој години која представља риједак догађај у српској културној историји и о Даничићевој расправи много се писало у српској филологији. Двадесетдвогодишњи Вуков сљедбеник дао је идејама великог реформатора и књижевног државника оно што им је до тада упадљиво недостајало: научно утемељење и неумољиву аргументацију. Тешко је у српском народу наћи научника коме је прво значајније дјело обезбиједило трајни значај у евиденцији националног памћења.

У кратком поговору којим је пропратио фототипско издање "Рата за српски језик и правопис", 1997. године, Александар Младеновић је указао на неколике чиниоце који су прибавили научну утемељеност Даничићевој расправи: познавање прилика у савременом српском језику, поузданим знањима о старом српском језику, темељитим увидима у друге словенске језике те вјештој примјени компаративног метода, који је моћно наговијестио научна својства која ће бити уграђена у бројна доцније написана дјела Ђуре Даничића.

Интересантно је да Младеновић у свом тексту углавном доноси основне биографске податке о Даничићу, ниједном реченицом не показује спремност да актуелизује проблем његовог мјеста у србистици. А сто педесета годишњица "Рата за српски језик и правопис", у чијем непосредном залеђу се распала друга југословенска држава и престала са важењем филолошка платформа на којој је она почивала, била је обавезујућа прилика за разматрање ове врсте. Институционална српска филологија није била спремна да отвори расправу о тим питањима. Није то ни данас. Та питања су од важности не само за статус и судбину дјела једног изузетног научника, чак не само ни за српску филологију, већ за судбину српског народа уопште. Она би се могла и овако формулисати. Какав је однос главних идеја Ђуре Даничића према главним ставовима његовог учитеља Вука Караџића? Која њихова становишта и рјешења су подударна, а која су у изразитој опреци? У чему је Даничић, и до када (у којим својим дјелима?) био Вуков сљедбеник, а у којим то није био? Зашто су у двадесетом вијеку та њихова изразито супротстављена рјешења прећуткивана и зашто је Даничић неупитно представљан као Вуков сљедбеник?

Ђура Даничић је био личност несвакидашњег формата. Свом народу је оставио замашно и драгоцјено дјело. У многоструко корисној књизи Ђуре Даничића, која је објављена у редовном плавом Колу Српске књижевне задруге 1976. године - чији састављач је Војислав Ђурић - могу се сагледати главна обиљежја људског и стваралачког лика овог полихистора. За стицање те слике посебно је важна његова занимљива и богата преписка (у поменутој књизи је донесен само један њен дио) те сјећања Даничићевих пријатеља и сарадника. Војислав Ђурић је сачинио и лијеп колаж из богате рецепције Даничићевог разноврсног рада. Даничићев ученик Стојан Новаковић писао је како "слушалац осећа како је наука Даничићева скроз срасла са његовим животом, мишљењем и осећањем; како јој је он потпуно предан". Александар Белић сматрао је да Даничић припада реду великих научника чијем дјелу је трајање обезбиједио његов духовни лик. Без тог лика свога креатора, каже Белић, и лик и дјела највећих научника припадају само епоси у којој су стварали. У писму Вуку Караџићу, поводом књиге "Рат за српски језик и правопис", Даничић каже: "Ја сам њу писао само из љубави к истини". Другом приликом, опет у писму свом учитељу, Даничић истиче своју приврженост ка истини: "Ја не знам за које бих благо истину одуставио". Бројним примјерима из Даничићевих писама и критичких написа може се потврдити морална чистота његовог људског лика. По томе је он припадао највећим ствараоцима које смо имали.

То се на лијеп начин може видјети из његове кратке "Поруке омладини", забиљежене према запамћењу Милана Ђ. Милићевића: "Што сам год радио, радио сам по дужности својој. И вас молим да чините своју дужност. За отаџбину се не гине само на бојном пољу. За отаџбину се може умирати на сваком корисном раду. И оно што смо који узели на се, или што нам је пало удео, дужни смо радити свом снагом својом, свом крепошћу своје воље. И кад тако извршимо сваки своју дужност, онда ћемо одужити народу дуг који му дугујемо". Одужити дуг своме народу, највиша је интелектуална, али прије свега духовна мјера, коју су највећи српски духови обликовали у својим дјелима. Само изузетни су их потврдили својим животом!

Мислећи и пишући о великим ствараоцима, посебице о онима који су се бавили идентитетским дисциплинама, треба узети у обзир и њихове врлине и мане, крупне доприносе и знатније пропусте. Управо онако како је то учинио Лаза Костић, не одричући високе заслуге Даничићеве у науци, али критички оспоравајући његово преименовање српског језика. Ђура Даничић је многим својим дјелима задужио српску националну филологију. Његова расправа "Рат за српски језик и правопис" одлучујуће је допринијела успјешном окончању Вукове језичке и културне реформе. Међутим, он је и први српски научник који је извршио преименовање српског језика, чиме је започео пут који је по српски народ имао поражавајуће посљедице. Да ли је Даничић тим гестом компромитовао себе? Без сумње - јесте! Да ли зачетке те компромитације треба тражити и у тривијалним разлозима, будући да је Даничић у Београду изгубио мјесто предавача на Великој школи и премјештен у "поштанско одјељење"”, након чега је отишао у Загреб на мјесто тајника Југославенске академије знаности и умјетности, гдје је по свједочењу савременика, пријатељски примљен. Вјероватно ни те разлоге не треба у потпуности искључити. Он је повјеровао у једну идеју која по поријеклу није била српска, која је нашем народу донијела много лошег, али која није била лишена примамљивости. Даничић према тој аустријско-хрватској идеји југословенства није успио да успостави отклон какав је у својој "Историји српске књижевности" исказао његов ученик Стојан Новаковић. И Новаковић је био склон схватању да су Срби и Хрвати један народ, два племена једног народа, али није пристајао на промјену имена српског језика, а своју књигу је насловио као историју српске књижевности, иако је као дио њеног контекста на крају сваке цјелине сажето донио приказ и хрватске књижевности (на чакавском и кајкавском нарјечју). Укратко Даничића у српској филологији брани његово велико име и крупне заслуге, а његово изневјеравање основних поставки вуковске србистике морало је добити сасвим другачију редакцију у двадесетом вијеку, а није је добило.

Да је било тако, Даничићеви гестови садржани у његовим дјелима објављеним након пресељења у Загреб, могли су остати дио једног времена које је имало своје заносе и примјер великог научника који се према тим заносима није могао критички односити. Негативне посљедице дошле су неколико деценија касније (и нису мјерљиве само научном штетом), одсуством нашег критичког односа према прошлости и истакнутим људима и фаталној несклоности за саморазумијевањем и осмишљавањем националне путање. Том свом фаталном својству остајемо вјерни и данас, када о Даничићу, као и о сваком другом, треба просуђивати поштено и са склоношћу ка сваковрсном нијансирању!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.