Ђого добитник Кочићеве награде

БАЊАЛУКА - Књижевник, пјесник и публициста Гојко Ђого овогодишњи је добитник Кочићеве награде, која се додјелјује за цјелокупно књижевно дјело писано на српском језику

Жири који је радио у саставу: Жељка Аврић, Душко М. Петровић, и проф. др Жељка Панџић, од пристиглих четрнаест пријава на Конкурс за додјелу Кочићеве награде, која се према Правилнику додјељује за дјела из области српског језика и књижевности угледном књижевнику, за цјелокупно књижевно дјело писано на српском језику (приповијетка, драма, роман, поезија, есејистика и преводилаштво), а које одликује кочићевски слободарски дух, чистота и пуноћа српског језика, као и високоестетске умјетничке вриједности једногласно  је донио одлуку да овогодишња Кочићева награда припадне Гојку Ђогу.

-Већ од 1967. и прве пјесничке збирке под насловом Туга пингвина, Гојко Ђого се огласио аутентичним гласом пјесника модерног сензибилитета какав је и данас. Један је од оних пјесника, и уопште књижевних стваралаца, који осим што посједује особен сензибилитет сагледавања и поимања свијета, он је и пјесник снажног критичког импулса и животно освијештеног осјећаја вриједности и незамјенљивости слободе у свим њеним видовима – од егзистенцијалног до умјетничког, што је већ итекако кочићевски.

Свијест о слободи као таквој учвршћена је у изузетној интелектуалној и карактерној снази, али и предачком родољубљу и Савиног и косовског завјета, којим се лично подређује колективном, архирођеном на хумској земљи, чије је духовне вертикале најснажнији симбол Црква светог великомученика Лазара, задужбина кнеза Влаћа Бијелића, у пјесниковим родним Влаховићима код Љубиња., пише у саопштењу жирија.

Како чланови жирија наглашавају отуда и посве аутентична снага Ђоговог пјесничког израза, који је високоестетизован и ерудитан па зато затамњен на моменте, али не и мистичан, громко и пркосно одзвања у ушима и добронамјерних, њему срођених, читалаца и оних који то нису, баш као ударци средњовијековног клесара у камен којима ријеч постаје многозначна – којима ријеч постаје залог и жртва!

„Поезија и јесте облик саможртвовања: песник поистовећен са речју коју обликује на посебан начин, преузима пуну одговорност за смисаону изазовност и носивост те речи.“, како рече Хамовић поводом поезије нашег пјесника. То ће се судбином збирке Вунена времена која ће одредити и судбину њеног творца, искуствено потврдити, а Ђогов поетички став, исказан и у поезији и у есејима да књижевно дјело мора имати контакт са стварношћу, посвједочити. И са, и поред, најдубље и најболније уклесаности вунене трилогије коју чине Вунена времена (1981), Црно руно (2002) и Клупко (2018), и у књижевно дјело и у живот Гојка Ђога, његово цјелокупно дјело представља својеврсну одбрану насушно важног феномена хуманистике, а то је аутономија пјесника и пјесничког чина, аутономија умјетности, наводи се у саопштењу.

Без обзира на род и врсту, умјетност по себи морала би увијек да има макар зрно дијалектички плодоносне сумње, као израза развоја човјекове мисли, а тиме и развоја људског друштва. По томе како је Ђого, првенствено осјећа и доноси, а онда и теоријски квалификује као апокрифну, па има предиспозиције субверзивности и увијек се налази пред судом или „на суд и на осуду“, апсолутно је, и то много више него други савремени српски писци, на путу који је крчио и Кочић.

И сам Ђого у том контексту каже: “Празно је свако слово// које није обележено// тајним знаком.” (Туга пингвина, “Неизвесно В”). Како бисмо данас замислили српску књижевност и културу, српску интелектуалну мисао без критичке и сатиричке стваралачке линије или без полемика? Да није критичког сагледавања стварности из угла умјетности, можда бисмо данас сви без изузетка били без идентитета, звали бисмо се “трохил” као птица која живи хранећи се на чељустима крокодила, понизно говорећи као у Ђоговој пјесми:  “Господаре, отвори прљава уста// да радим свој посао// и кљујем свој хлеб. Немој чељусти да ми суде,// ко би чистио твоје зубе,// црви би ти грло прогризли.// Ти ждери, ломи, мељи,// кожу земљи раздери,// баш ме брига за вине и невине,// само припази на мене.”(Вунена времена, “Трохил”)  

Умјетност, као таква, мора да стоји изван интереса ма чији они били, како је говорио и Лаза Костић, а једина њена ангажованост која може и треба да јој буде иманентна је ангажованост за човјеково биће. Ђогова умјетност јесте уско везана за контекст њој савременог тренутка и не може се у цјелини схватити мимо друштвеноисторијског контекста, али је њена вриједност високо изнад и њене социјалне и алузивне вриједности, а Ђогова промишљања „изван оквира“ и пут који му је показало његово “непослушно”, “својеглаво”, “црно перо” које “се отело” (Црно руно, “Пакао и пенкало”) директно су утицали на слику и ток српске културне историје, јер да – пјесник треба да буде пробуђени дио народа, да носи свој биљег који Ђого симболички представља мотивом лишаја на лицу о коме у истоименој пјесми поигравајући се са феноменом обиљежености и необиљежености каже: “Ја нисам први необележени створ// али сам први заволео белег свој// и када би бити могло// ја га се не бих ослободио.” (Модрица, “Лишај на лицу”).

На Настасијевићевом и Попином трагу, а прије свега Костићевом принципу укрштаја старог и новог, националног и модерног, а тим слиједом трагом и сјајног авангардисте Станислава Винавера, Ђого гради властите говорне и језичке, рекло би се и пјесничке форме, којима изнова на друкчији начин, а без патетичности, показује које су неслућене могућности језика и како је језик, не само темељ књижевности, већ и оружје и оруђе које неприкосновено гарантује националну и сваку другу егзистенцију српског народа, Петру Кочићу на понос.

Лексика српског језика којом гради своју пјесничку зиданицу, значењски свакако потентна, његовим поетско-мисаоно-контекстуалним и енигматично-езоповским преобликовањем прераста у читав један нови систем значења, потврђујући да је апстракција извор и индикатор модерног мишљења и напретка, и то апстракција у оном смислу како ју је дефинисао Винавер:

„Пут пређен од једне речи до њене измењене варијанте која је добила нови смисао – тај пут јесте она апстракција, оно што нам се није рекло, до чега ми сами имамо да дођемо упоређујући претхође са дохођем.“

Само та карактеристика Ђогово пјевање већ ставља у фокус вишег књижевнотеоријског и књижевноисторијског значаја. Управо је упоређивање претхођа са дохођем, одгонетање пјесничког израза, правилна позиција за читање и разумијевање Ђогове поезије, за шта су примјери пјесама непребројни, а њихов избор зависи од индивидуалног укуса. Вечерас бирамо овај, и због значења и због звучања:

“Макијо, вучја авлијо, упути ме у своје законе, научи да зобљем трњине и глогиње да гостим госте, звери и поскоке. Учи од кога да бежим,коме да се клањам да не братим брата// никог осим мрког мрака. Твој чопор је последњи азил. Вучје зубе оштрим, чекам камено доба// да се врати,// детињство света// у наш трули врт.” (Вунена времена, “Макија”) 

 Поред тога што поезију као умјетнички облик по природи карактерише двострука кодираност, Ђого је и то надоградио – утројио, па његову поезију карактеришу различито укотвљена кодирања од симболичко-митолошког до кодирања конкретног друштвеног контекста, а најпосле и личног искуства.

Стога, генерално гледано, апстрахујући индивидуалне поетске и поетичке вриједности и књижевнотеоријске оквире Ђогове палимпсестне грађевине, његово дјело у цјелини могло би се посматрати као алегоријска парабола кулутрноисторијског кретања једног народа у једном раздобљу, слика његовог духовног кретања у функцији опстанка – отјелотворење одбрамбене улоге књижевности као умјетности.

Ако бисмо бирали фигуру која би на најбољи начин илустровала снагу и ефекат његовог пјевања, била би то засигурно фигура Костићевог јадранског Прометеја, чији смијех одзвања упркос стрвинару, а из груди не тече крв него ватра којом га и сажиже. Сличну, ослобађајућу функцију ватре проналазимо у Ђоговим стиховима:

“Напуни лулу дуваном-динамитом!// грка ће ти ватра испунити недра,// расковати клешта и ексере// и огрлицу – омчу.” (Кукута, “Лула дувана”). И на крају, уколико ово образложење као сажету бесједу књижевноумјетнички и метафорички схватимо као кондир вина којим наздрављамо, онда ћу у име свих чланова жирија гласом народног пјесника у контексту оданости и вјерности српском језику, књижевности, култури и традицији, српском народу и његовом слободарском духу рећи: 

Дижем ову златну чашу вина, ако ћу је напит' по старјештву – за цјелокупно књижевно дјело –, ако ћу је напит' по љепоти и господству – поетичкој и естетској вриједности; ако ћу је напит' по јунаштву – кочићевској истрајности и пркосу – , напићу је академику Гојку Ђогу са особитим задовољством! Уздравље Вам било!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.