Дејан Стојиљковић за "Глас": Српска реалност надмашила фикцију

- Није било идеје у почетку. Немања се некако сам наметнуо временом. Они који су пажљивије читали роман знају да је заступљен у радњи колико и неки други ликови, а да је главни лик у ствари - град Ниш.

Рекао је ово за "Глас Српске" Дејан Стојиљковић, писац, сценариста и публициста објашњавајући како се мистериозни мајор Немања Лукић, изборио за мјесто централног јунака његове прозе. Један од најчитанијих српских писаца данашњице наводи да је харизматични вампир, корак по корак стигао од статуса једног од јунака "Константиновог раскршћа" до фигуре око које се полако гради цијели један књижевни универзум прича, стрипова и романа.

- Мајор Лукић је затим свраћао у редовне посете, да попије ракију и запали цигару. Појављивао се у мојим краћим прозним остварењима, причама и новелама, негде је био главни лик, негде би минуо кратко, као у новели "Упитај мрак" или роману "Каинов ожиљак". Али његово присуство увек је било снажно и запажено. Читаоци га баш воле, нарочито жене, рекао је Стојиљковић.

ГЛАС: Нови роман "Дорћолски реквијем", најављен је као роман из универзума "Константиновог раскршћа", суштински он то и јесте, иако је он и формом (неколико авантура повезаних у цјелину), језиком (сочнији, доста сленга и народског говора) и стилом (никад истакнутија употреба хумора, још јачи нагласак на атмосфери и визуелности) врло упечатљив искорак/промјена у односу на роман "Константиново раскршће"?

СТОЈИЉКОВИЋ:  Истина је да се писац такође забавља док пише као што се читалац забавља док чита. Мислим да би било страшно досадно остати у истом поступку, стилу, нарацији, поетици... Хтео сам да видим Немању и из неког другог угла, а не само из позиције свезнајућег приповедача. И то је било забавно. Врло. Детектив Малавразић, кога сам измислио за те потребе, показао се као врло забаван и интуитиван наратор. Са причом коју он приповеда из првог лица је могло доста тога да се уради што раније није, тај сленг и народни говор који помињете, хумор, цинизам, друштвени коментар. Све оно што не иде уз господина Лукића иде уз  битангу Малавразића. Многи писци који уђу у писање серијала веома често само унедоглед пишу нову варијацију на прву књигу у серији. Ја то не желим. А и кад бих желео - не бих умео.

ГЛАС: Дуго сте се бавили другим причама у свом опусу, нисте користили замах успјеха "Раскршћа", да одмах експлоатишете франшизу, што је неписано правило тржишта, посебно вани. Потрајало је док се нисте вратили Немањи и свијету у којем он дјелује, нисте хтјели на силу или су друге ствари усмјеравале избор тема?

СТОЈИЉКОВИЋ:  Нисам могао да експлоатишем франшизу, јер она у том тренутку није ни постојала. Постојао је само тај лик за кога нисам знао одакле је дошао и куда иде. Требало је да прође доста времена да докучим ко је загонетни доктор Лукић и мислим да ће тај процес да потраје. Немања је човек-мистерија и то је управо оно што га чини тако примамљивим читаоцима. Такође, ја сам већ у време када је "Раскршће" изашло увелико писао један мој други роман који је такође веома популаран код читалаца - "Дуге ноћи и црне заставе".

ГЛАС: Занимљива је комбинација двојице главних јунака, детектива Малавразића и Немања Лукића, права "baddie baddie", комбинација неспојивих карактера, која функционише врло добро унутар заплета романа. Откуд овај контрадикторни спој ликова?

СТОЈИЉКОВИЋ:  Није баш да сам открио топлу воду. Погледајте, рецимо, Прлета и Тихог. Прле је прзница и мангуп, емотиван и нагао, Тихи је разложан, смирен, прорачунат... "Отписани" никад не би успели као серија да није било те динамике потпуно опречних карактера. У "Дорћолском реквијему" постоји нешто слично, то је драматуршки потентна ствар и из тог односа два потпуно различита карактера често ситуације и заплети долазе сами од себе. Ако се сећате, у "Дугим ноћима" Обилић је незрели и импулсивни млади витез, помало наиван, кавгаџија, воли да попије, док је Косанчић малтене нека врста православног темплара, монах и витез истовремено.

ГЛАС: Претходном књигом "Серафим" успјешно сте повезали  у хронолошком смислу дјеловања Немање Лукића из прошлости са дјеловањем у садашњости. Нажалост, садашњост није баш блистава за потомке народа из којег Лукић долази и "таблоидно лудило" српске реалности добро се осјећа у атмосфери "Реквијема". Колико је помјереност наше стварности била изазовна за писање фикције, посебно у том хумористичко-пародијском смислу, када реалност често надмаши и најлуђу фикцију?

СТОЈИЉКОВИЋ:  Кад већ помињете то таблоидно лудило наше реалности, ево, управо ових дана сам добио судски позив. Тужио ме је извесни локални, нишки политичар за психичку патњу и душевни бол и, како стоји у "доказном" материјалу који је његов адвокат приложио уз тужбу, постоји индиција да је мој роман "Серафим" такође, некако, не знам како, нанео одређену нематеријалну штету и голему душевну патњу мојој "жртви". Наиме, спорно је, бар сам ја тако разумео, што сам најавио промоцију свог романа на друштвеним мрежама. Тако испада да се не суди само мени као аутору - него и мојој књизи. Али то није ништа ново. Па управо је Борислав Пекић робијао у нишком затвору због деликта мишљења. А и Данило Киш је због књиге морао да иде на суд. Ето, реалност је надмашила фикцију. Што се тиче хумористичко-пародијског, нисам баш сигуран да је оштећени читао мој роман. А ко зна, можда и јесте? Могуће да су сви ти силни болови и душевна патња наступили као резултат читања књиге? Било које, не само моје.

ГЛАС: Оно што се чека дуго јесте директни наставак "Константиновог раскршћа" и наставак серијала о косовским јунацима "Учитељ мачевања". Јасно је да не можете писати брже од оног како Вас околности усмјеравају, али гдје сте стигли са ове двије,  дугоишчекиване књиге и неким другим најављиваним пројектима попут "Банди Београда"?

СТОЈИЉКОВИЋ: Наставак "Константиновог раскршћа" који се зове "Успон Серафима" је малтене написан. Радња почиње буквално дан касније након бомбардовања Ниша у завршном делу првог романа. Немања овога пута има много више простора и централни је лик, али ту си и Тито, Дража, Черчил, град Ниш, Аненербе, па чак и његова совјетска варијанта, наиме, Руси су такође имали своје војне јединице које су се бавиле истраживањима древних мистерија и паранормалних феномена. Што се тиче "Учитеља мачевања", биће то доста обимније дело него што сам замишљао и рецимо да је пола рукописа готово. Планирам да ту књигу ставим пред суд читалаца негде на пролеће следеће године. "Банде Београда" је кросовер, тј. сусрет Немање Лукића и Мустафе Голубића. Ко је читао Серафима, зна да су се они већ упознали у причи "Срећна нова 1938." и да Немања дугује услугу Мустафи. У тој књизи ће је вратити. Планирао сам да тај роман пишем са Владом Кецмановићем, али то се неће десити јер он тренутно има неке друге професионалне приоритете па ћу, нажалост, са причом о међуратним београдским бандама да се суочим сам.

ГЛАС: Претпостављамо да не можете откривати детаље телевизијске  адаптације "Константиновог раскршћа", али какав је генерално Ваш утисак са екранизованим материјалом књиге. Сценарио је писао један од наших најцјењенијих сценариста Ђорђе Милосављевић, режисер је Дејан Зечевић, човјек са јаким искуством у жанру. Да ли сте имали утицаја на сам сценарио и када се можемо надати емитовању?

СТОЈИЉКОВИЋ:  Морам првенствено да напоменем да је књига рађена по мотивима романа и да се серија доста разликује од књиге. Што је чест случај не само код нас него и у Холивуду. Фактички је немогуће од књиге, која има нешто мање од 300 страна, направити 10 епизода серије. Мора доста тога да се домашта, допише, прилагоди... Не могу да идем у детаље јер се премијера још није десила, зато ћу рећи само да сам задовољан. Нарочито како је испао лик Немање. Продуценти су били врло коректни према мени и био сам консултован у вези разних ствари, не само у вези сценарија.  

ГЛАС: Кад смо код сценарија, радили сте доста посљедњих година као сценариста, свакако важно искуство, посебно око одличне серије "Сенке над Балканом", али са друге стране то је "скупа школа" на много начина. Дјелује да се у посљедње вријеме далеко више бавите прозним радом, што читаоце сигурно неће разочарати?

СТОЈИЉКОВИЋ: То је једно горко-слатко искуство. Сад, наравно, неко ће рећи да је то надобудно када каже сценариста који је учествовао у писању најгледанијег српског филма и једне од најпопуларнијих српских серија у последњих 20 година, али мислим да је могло боље и паметније. Нарочито у том сценаристичком делу. Главни проблем је положај сценаристе у нашој кинематографији који је у великом броју случајева такав да су сценаристи најамници и одрађивачи домаћег задатка. Немају никакву креативну контролу и не одлучују ни о чему. Зато и доста наших нових серија личе једна на другу. И зато нећемо скоро имати новог Душка Ковачевића, Гордана Михића или Синишу Павића. Често пишеш са слутњом да ће то што створиш бити бачено, неке инвенције нема јер се од тебе или тражи да следиш утабане клишее и општа места или се то што пишеш често касапи и мења директно на филмском сету, јер, на пример, глумац није скапирао твоју идеју па мисли да је најбоље да се то реши тако што ће испричати виц. Иначе, подсетићу вас да све оно духовито, паметно и лепо што говоре глумци у нашим серијама и филмовима је пре тога написао неки сценариста. Кад гледате најаве серија и филмова, ту се увек прича о глумцима, редитељима, продуцентима, слабо где се помињу писци. Осим ако писац није истовремено и глумац или редитељ или продуцент, или сва три одједном. Такође је проблем и ауторства. Чије је шта? У прози си сам свој мајстор, па ком опанци, ком обојци. Зато се враћам прози, пробао сам да радим сценарија, видео сам да и то умем, али нисам баш претерано уживао. Пречесто сам се осећао, да цитирам мог друга Сергеја Трифуновића, као радник треће смене у фабрици славина.

ГЛАС: Писали сте доста тема за "Велике приче", магазина недјељника, углавном на поп културне теме. Да ли Вас је ту привукла та форма дужих текстова, што је ријеткост у дигиталној ери или могућност да се бавите тим темама у неком профилисаном ауторском мјесту? Знали сте подићи доста прашине својим ставовима и аргументима?

СТОЈИЉКОВИЋ:  Велике приче су за мене нешто што сања сваки есејиста и новинар. Главни уредник Вељко Лалић дао ми је потпуну креативну слободу што је велика реткост. Избор тема, дужина текста, стил писања, све је на мени. Понекад добијем и задатак, као када сам писао некролог Жарку Лаушевићу, али и то је опет последица Лалићевог истанчаног инстинкта као уредника, он тачно зна ко су му сарадници и аутори и шта би радије писали или не. Такође, велика је привилегија писати за портал са којим сарађују велика имена из региона, част је бити у таквом друштву. Многи текстови су подигли прашину. На пример, текст о писцима хобистима који почиње реченицом "већина домаћих писаца су аматери". Онда један текст о Пиксију је био доста контраверзан. Такође су ме фанови "Београдског синдиката" крпили по мрежама и вређали, јер сам у форми есеја написао мој одговор на њихову песму о Нишу и југу Србије. На порталу може да се објављује фикција, кратке приче и одломци из романа. Велики Горан Петровић је објављивао своје краће форме, Стево Грабовац је у међувремену постао сарадник. А ових дана иде у одломцима први роман нашег познатог редитеља Срђана Драгојевића "Смрт инфлуенсерке". Велике приче су велике, с разлогом.  

ГЛАС: Расправљати о Вашим утицајима након скоро двије деценије каријере је сувишно, свака Ваша књига, укључујући и нову пуна је омажа Вашим умјетничким херојима. Колико данас уз писање и приватне обавезе стижете да пратите нове ауторе и да ли Вам се дешава да након толико прочитаних и написаних књига налетите на дјело које у Вама пробуди јединствену читатељску комбинацију усхићења и страхопоштовања према прочитаном?

СТОЈИЉКОВИЋ: Недавно ми је Тони Парсонс препоручио ирску спистељицу Клер Киган. Одлична је. Две њене књиге су преведене на српски. Стално откривам нешто ново или неког новог. На пример, преко серије "Мобланд" сам открио сјајан ирски бенд "Fontaines D.C.". Недавно су били у Београду. Њихова музика ме подсећа на ране радове Ијана Брауна и његовог бенда "The Stone Roses". Неки млади глумци су право откровење. Тимоти Шаламе, рецимо, или Бил Скарсгард. Редитељи попут Озгуда Перкинса и Роберта Егерса. Ствар је врло једноставна - не можеш да пишеш ако не читаш. И не само то. Мораш да радиш на себи. Осим читања мораш да слушаш добру музику, да гледаш филмове и серије, да идеш у позориште... Да путујеш. Да би нешто изашло из твог мозга, треба прво да га напуниш. Нажалост, већина оних који би да буду писци то не ради. Нарочито аматери и почетници, а њих је највише. Ускоро ће сваки Србин да има написану и издату књигу. Невоља је у томе што се читаоци не могу преварити, јер огроман број њих је начитан и има висок ниво опште културе. За велики број савремених домаћих мрчитеља хартије то не може да се каже. Нарочито је поезија дотакла дно. Пишу је буквално полуписмени људи. И свако мисли да је нови Бранко Миљковић.

Трилери

ГЛАС: Помињали сте раније да не волите жанровске подјеле унутар књижевности, али ипак сте подржали рад Удружења писаца трилера (Упит), били сте у ужем избору награде удружења. Шта Вас је привукло у раду удружења да се укључите у њихово дјеловање?

СТОЈИЉКОВИЋ: То су све моји другари и колеге, неке знам и по двадесет година. Само смо конкретизовали то наше дружење и сарадњу у нешто формално. Ја никад нисам бежао од жанровског израза и одрастао сам уз писце као што су Агата Кристи или Стивен Кинг. Уз Прљавог Харија и Дилана Дога. Али, ето, имате писце као што је Ју Несбе чија проза није само пуки кримић већ има и велику књижевну вредност, тежину, друштвену ангажованост. Међу нашим критичарима и теоретичарима, нарочито онима старије генерације, још важи правило да жанровска књижевност - није књижевност. Ма колико да је добро написана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.