Дарина узносита гордост

Дојче веле
Дарина узносита гордост

Набрајање животних станица Даре Секулић изазива фасцинацију: Кордунски Љесковац, Италија, Сплит, Загреб, Сарајево. Власотинце и опет Сарајево. Исто је и са књижевним наградама. Ја је ипак памтим по једном лијепом дану.

Према моме прорачуну била је то 1997. Кућа у којој је умро њемачки књижевни нобеловац Хајнрих Бел била је од 1991. мместо на којем су писци из цкмелог свкмета могли да нађу утмеху – обично су остајали без отаџбине, без слободе или без оба. Добијали би вишеммесечну стипендију и прилику да на обронцима Ајфела, негдме на средини пута између Ахена и Келна, проведу вркмеме на идиличном сеоском имању.

Дара у Беловој кући

Тамо сам и ја боравио 1994. Дара Секулић је у Белову кућу дошла 1997. Мора да је било љето. Знам да смо разговарали као стари познаници, иако је била двије године старија од моје мајке. Још увијек маркантних црта лица, усправног хода, жена која је лијепо старила.

Мада сам припадао потпуно другој генерацији, осјећао сам да смо из истог племена. Људи који су писали и чије су се судбине укрштале у предратном Сарајеву имали су тај осјећај заједништва, да не кажем књижевног чопора. Сјећам се њених наступа на књижевним вечерима, чак сам пред рат седио са њом у ширем друштву – то је било неизбјежно у Клубу Свјетлости или у ресторану Друштва писаца.

Али тог љета 1997. Дара ми је дјеловала као још један случајно преживјели члан посаде уништеног свемирског брода, који је помоћним падобраном слетио у Белову кућу. А ја, који сам исту вратоломију доживио коју годину раније, дошао сам да њој, новопридошлој бродоломници, покажем да нас има још, да није сама.

Са мном је био мој трогодишњи син Андреј. То се испоставило као велика препрека у комуникацији. Не због Андреја већ због Даре. Када га је угледала и када смо у воћњаку испред веранде попили кафу, Дара нас је оставила – са мном су били Стеван Тонтић и Дарин син Владимир који је дошао да је посјети – да бистримо наше бесконачне књижевне разговоре.

Она је одлучила да се дружи са Андрејем. Тако ће остати наредна два сата. Чак је пронашла неки лавор, напунила га водом, и посадила дјечака у њега. Звонки дјечији смијех одзвањао је ајфелским побрежјем. Тај дан ће ми остати у сјећању. Родитељи добро памте када су им дјеца била срећна.

Сарајевски сусрети

Доцније сам се виђао са Даром када бих књижевним послом долазио у Сарајево, гдје се она вратила 2002. Једном је на Сарајевским данима поезије – била је то вјероватно 2009. – прочитала пјесму о Бранку Чучку, једном од најзначајнијих српских пјесника из Босне и Херцеговине, којег је за живота пратио глас кафанског скандал-мајстора. Мада сам се са Чулетом давних предратних дана повремено дружио у кафанама, пјесму му је написала Дара.

Посљедњи пут сам је видио 2017. у Сарајеву за вријеме књижевног фестивала Bookstan. Била је у разговору са писцем Владимиром Пишталом, чији је покојни отац Боро био дио њеног свијета. Само сам је кратко поздравио, оставивши разбој њиховог разговора да распреда успомене.

Сада ми је жао што јој никада нисам рекао да је оне давне године у Њемачкој усрећила једног трогодишњака, а тиме и његовог оца.

Пјесникиња поникла из бола

Оно што знамо из биографије Даре Секулић не може нас оставити равнодушним. Рођена је 1931. (неки кажу 1930.) у Кордунском Љесковцу. Село на граници Босне и Кордуна је у Другом свјетском рату тешко страдало. Стотине мјештана су биле жртве усташког терора, а потом и тифуса.

Дара ће 1942. изгубити родитеље. Као и милиони дјеце, из тог рата ће понијети бол сирочета. Али и понеку слику која ће, као у њеним “Записима о биљу и нама” остати иза ње да нас разнежи:

“У сјећању ми је огромна стара крушка испред наше куће. Била је јача од земље из које је израсла, од куће и свих нас у кући – надвисивала је понекад и небо изнад наших глава. А плод јој је био ситан, кад роди било га је више него листа. Тада би пуне сепете трпали у стогове сијена или сламе; одакле смо их омекшале зими извлачили и јели. Крушка хранитељица.”

За бањалучке Независне Новине дала је 2013. интервју поводом снимања филма “Кордун, земља без људи” у којем је и она свједочила о свом детињству. Тада је рекла:

“Данас село Кордунски Љесковац, гдје сам рођена и провела рано дјетињство, више не постоји. Некада је имало више од 300 домаћинстава, сада нема ни три. Све је зарасло у коров, траву, нигдје никога... Из мјеста у мјесто налазила сам сличне туге, једна стравична прошлост и садашњост, једна ужасна трагедија.”

Домско дијете

Након погибије родитеља, Дара Секулић одраста по дјечјим домовима и ђачким интернатима. Школовање је за њу значило номадски живот. Од села Рујевац на Банији, па до гимназије у Италији, Сплиту, Карловцу, Загребу и Сиску. У Сарајево је доводи студиј на Вишој школи за социјалне раднике.

Од 1953. до 1992. Дара живи у Сарајеву, тамо стиче књижевни углед, као млада пјесникиња упознаје Бранка Ћопића и Скендера Куленовића, њен препознатљив глас се све више издваја. Слиједе књиге поезије, преводи на друге језике, награде као што су Шестоаприлска награда града Сарајева, Награда ЗАВНОБиХ-а, Змајева награда, награде Друштва писаца БиХ, награда “Скендер Куленовић”.

Избјеглица са унуцима

Почетком крвавих деведесетих, било јој је намијењено још једно избјеглиштво које ју је са два унука довело у Власотинце, на југ Србије. Дара Секулић је оставила запис да је као дијете пронашла кору од лимуна, не знајући шта је то, а да је њена мајка, објашњавајући јој да се јаркожута кора не једе, лимун звала “лемона”.

У Власотинцу је затекла стабло лимуна у дворишту свог домаћина: “Осим лемону, упознала сам и један необичан лимун, јединствен. Отхранила га је породица Станислава Станковића у Власотинцу... И у другим вртовима у воћњацима Власотинца гледала сам и кадуљу, бадеме, крупне вишње и киви; украсно дрвеће и пузавице југа, бокоре лаванде. Не знам какво је било дјетињство и младост овог лимуна, срела сам се с њим кад су његови крупни плодови, ко зна по који пут, дозријевали. Неодољиво су ме мамили да откинем који али било би то недостојно озбиљне жене.”

Патња и пркос

Стеван Тонтић препознаје у њеним пјесмама “глас једног патничког, трпког лиризма” али и “умне воље да се судбина (лична и судбина рода) поднесе”.

Ненад Грујичић је у својој Антологији српске поезије забиљежио: “Попут морске шкољке, пјесме Даре Секулић скривају тајне мелодијске шумове и бисерне ноте матерњег језика, често сведене на минималистички оквир звука.”

Оно што неки критичари виде као иновативност у језику у ствари је традиционално рударење у језичким потходницима. У једној од најљепших пјесама “Дух сњежних висова”, Дара Секулић напоредо употребљава заборављене ријечи и оне која је она у духу језика сковала.

Мало ко би у ријечи омарје препознао гај оморика. Јежур је дрхтај језе, а може бити и нешто што је најежено, намрешкано. Вјероватно већина данашњих говорника српског никада није ни чула, а камоли изговорила овакве ријечи. Знамо шта значи фејсбучити, а за омарик или омарје, за јежур нисмо чули. Али пјесникиња је то чула и сачувала за нас.

Жељко Граховац је у панорами најновије босанскохерцеговачке поезије “Понестаје простора” о Дари Секулић записао да “пјесник никада не остаје 'без ријечи', ни пред најстрашнијим лицем стварности – напротив. Ријеч му је посљедње упориште, онда када језик у свим другим аспектима посустаје.”

Разумијевање послије смрти

Осврти на нечији живот, нарочито кад тек неколико дана није међу нама, понекад имају одвећ туробну нит у себи. Не бих хтио да та боја преовлада. Дара Секулић се дружила са млађим пјесницима, који као Абдулах Сидран и нису више млади. Један од њих ми је рекао да је Дара послије дружења у кафани, јако давно, боса плесала на киши. У тој слици има живота и чежње, зато је наводим овдје, да покољења која долазе не би помислила, како они прије њих нису били спремни да удишу живот пуним плућима.

За бањалучке Независне новине Дара Секулић је 2013. рекла: “Друштво има разумијевања тек кад пјесник оде из живота и када остави иза себе дјело. Он је непримијећен све док не умре, кад умре и остави дјело, онда друштво има чиме да се хвали.”

Још прије неколико деценија књижевни критичар Митхат Бегић, којег је Стеван Тонтић цитирао у свом предговору “Новијег пјесништва Босне и Херцеговине” из 1990, пронашао лапидарну формулу да опише ову јединствену пјесникињу и њено песништво: Узносита гордост.

Тако ћу памтити и Дару Секулић и њену лирику.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана