Борјан Митровић за "Глас": Андрић и Сарајево су прича која је дуго недостајала

Иво Андрић је својим животом и дјелом остао нераскидиво везан за многе локалитете, како на нашим просторима, тако и у иностранству, рекао је Борјан Митровић, доцент Филозофског факултета у Источном Сарајеву, између осталог у интервјуу "Гласу Српске".

Овај врсни стручњак и публициста ових је дана у Галерији "Жарко Видовић" представио своју изложбу "Иво Андрић и Сарајево", која славног нобеловца осим за Травник и Вишеград, односно Дрину, веже и за Сарајево, град који се доста рјеђе доводио у везу са нашим славним писцем?

- Осим што су га нарочито одредили Вишеград и Београд, а у зрелим годинама додатно оплеменио и Херцег Нови, Андрића су вртлог времена, дипломатска служба и лични афинитети водили ка различитим крајевима, од Загреба, Беча и Кракова, Далмације и Сокобање, Шпаније и Италије, Граца, Букурешта, Женеве, Марсеља, Брисела и Берлина, па све до некадашњег Совјетског Савеза и многих других градова и земаља.

Ипак, Сарајево, град из којег потичу његови преци, град у којем је провео гимназијске дане, у којем је врло активан у првим годинама након Другог свјетског рата, али и касније - тај град има посебно мјесто у Андрићевом животу - рекао је Митровић.

ГЛАС: Ипак, у бројим студијима о животу и дјелу Иве Андрића Сарајево се некако држало у споредном одјељку, без јасне везе између локалитета и Андрића.

МИТРОВИЋ: Док су готово сви горепоменути топоси из животописне географије нашег писца добили студије које се тичу његових веза са тим мјестима/земљама, дотле је Сарајево до ове године било без једне такве књиге. Стога су "Лексикон Андрићевог Сарајева", објављен у априлу ове године у новосадској "Академској књизи", а потом и изложба "Иво Андрић и Сарајево", организована у Галерији "Жарко Видовић" у Источном Сарајеву (Источној Илиџи), мој одговор на ту празнину у нашим андрићолошким темама.

ГЛАС: Како је изгледао и колико је трајао процес настајања књиге и изложбе, које, мора се признати, дају увид у један до сада прилично слабо познат дио живота и каријере Андрића?

МИТРОВИЋ: Рад на књизи, а потом и изложби, подразумијевао је вишегодишњу анализу Андрићевог дјела - романа, приповиједака, есеја, али и његових интервјуа, разговора, као и сјећања савременика. Осим тога, истраживање је укључивало и предани рад на архивској грађи, прије свега у Личном фонду Иве Андрића, који се чува у САНУ, а за који ми је права на кориштење дала Задужбина Иве Андрића. Такође, од велике помоћи ми је била архивска грађа при Музеју књижевности и позоришне умјетности БиХ и Музеју града Београда, као и фото документација коју ми је уступио Музеј Сарајева, Завод за заштиту културноисторијског и природног насљеђа из Сарајева, Архив БиХ, Архив Сарајева, Историјски музеј БиХ и друге институције. Ништа мању захвалност дугујем и многобројним појединцима, посвећеницима Андрића и Сарајева, коју су ми својим знањем помогли да наставим даље у тренуцима када сам наилазио на наизглед непремостиве потешкоће. Тиме смо читаоцима књиге и посјетиоцима изложбе понудили обиље документованих материјала и података који вјерно сликају Андрића и његове разноврсне везе са мјестима и људима у граду на Миљацки.

ГЛАС: Колико је Сарајево заправо присутно у Андрићевом животу и његовом стваралаштву?

МИТРОВИЋ: Андрићева биографија и свијет његовог књижевног и публицистичког дјела, укрштају се и преплићу на мапи Сарајева на разнолике начине. Те везе су до те мјере сложене и многобројне да их је немогуће систематски приказати у једном одговору, те ћу стога бити приморан навести тек неколико сликовитих примјера. Рецимо, на мјесту познатог сарајевског Самостана Светог Анте на Бистрику, у којем је својевремено радила Андрићева мајка и био притворен његов професор Тугомир Алауповић, некада се налазио Фадил-бегов конак, у којем столује Андрићев Омерпаша Латас, а потом и Вилајетска штампарија, о којој наш писац пише у својој докторској дисертацији. У гимназију коју је похађао, Андрић смјешта актере једне своје приче ("Црвен цвет"), док се на Илиџи, честом мјесту одмора и забаве његових јунака ("Госпођица", "Барон", "Свечаност") и сам одмара, уживајући у бањским изворима, 1946. године. Са градском вијећницом, у којој у своје вријеме држи говоре библиотекарима и постаје члан Академије наука Босне и Херцеговине, наш писац повезује јунаке и догађаје прича "Ћилим" и "Буна", док парк Атмејдан, мјесто својих младалачких дружења и првих списатељских покушаја, узима за позорницу више прозних текстова који се роје око бурне 1878. године у Сарајеву ("Поручник Мурат", "Мара милосница", "Јулски дан"). Исто тако, некадашња породична кућа Андрића у улици Ћумурији, заједно са оближњом Латинском ћупријом, хотелом "Централ" и зградом Унион банке, истовремено су мјеста и многих биографских цртица и догађаја из пишчевих сарајевских прича ("О старим и младим Памуковићима", Госпођица, "Мара милосница" и др.). Исти је случај и са бистричким зградама Конака и некадашње ткаонице ћилима, које су везане како за Андрићев живот (ту, у резиденцијалној згради Конака је угошћаван, док му је мајка некоћ радила у поменутој ткаоници), тако и за низ његових књижевних текстова ("Омерпаша Латас", "Мара милосница", "Штрајк у ткаоници ћилима" и др.). Таквих примјера има прегршт и управо то сам кроз књигу и кроз изложбу нарочито настојао истаћи.

ГЛАС: Да ли се данас по Вашем мишљењу више третира политичко опредјељење књижевника, утицај политике на њих него на умјетнички сегмент дјела?

МИТРОВИЋ: Када се помене Андрић, а нарочито када се помену Андрић и Сарајево заједно, веома често се посеже за ванкњижевним, политичким и идеолошким расправама о нашем нобеловцу и његовом дјелу. Чињеница да неко радије посеже за питањима Андрићевог националног или политичког опредјељења, тј. опредјељењâ, неголи за Андрићевим дјелом, знаковито говори о томе на чему је фокус тих истраживача (а каткад и "истраживача"). Такав приступ, под условом да је чињенично поштен, сасвим је легитиман, али нема превише везе са науком о књижевности, још мање, чини ми се, са непатвореним читалачким ужитком шире публике. Ја сам се, и кроз књигу и кроз изложбу, опредијелио за један друкчији приступ, освјетљавајући везе Андрића и Сарајева закључно са 1975. годином, када је наш нобеловац напустио овај свијет. Тиме сам избјегао да тему "упрљам" помињањем потоњих некњижевних и неријетко злонамјерних интерпретација Андрићевог дјела.

ГЛАС: Када је ријеч о Андрићу, да ли се у периоду распада бивше нам земље, а и након тога више третира политички приступ Андрићу него умјетнички, иако је ријеч о нашем једином нобеловцу?

МИТРОВИЋ: Након деведесетих (а дијелом и прије тога) један дио постјугословенских и свјетских слависта (па чак и људи који са филологијом нису имали много додирних тачака) усмјерио се превасходно ка контекстуалним, идеолошко-политичким аспектима Андрићевог дјела, неријетко завршавајући у националистичким и другим ћорсокацима ванкњижевних критеријума и рогобатних интерпретација. Српска наука о књижевности, у свом главном току, остала је, срећом, усмјерена на књижевне - естетске, структуралне и идејне аспекте Андрићевог пребогатог опуса. То што је Иво Андрић овјенчан нобеловском наградом чињеница је не само српске/југословенске, већ и европске/свјетске књижевности, а сходно томе и апел свима и свуда да се вратимо тумачењу универзалних вриједности дјела овог нашег класика.

ГЛАС: Гдје је данас по Вашем мишљењу умјетност, у првом реду књижевност, и колико се данас уопште чита?

МИТРОВИЋ: Умјетност, а посебно књижевност, данас се налази у једној помало парадоксалној позицији. С једне стране, никада није било више текстова, наратива и различитих начина да се дође до књиге, али с друге стране, никада није било теже задржати пажњу читаоца. Живимо у времену брзих информација краћег формата и непрекидне дигиталне комуникације, што нужно утиче и на способност и квалитет читања нечега што рецимо има три стотине страница и сложену структуру на језичком и идејном плану. Но, колико год био уроњен у информационо море и зависан од нових инстант података, чини се да се човјек истовремено све више покушава, барем периодично, извући из тог вртлога. Мислим да је заустављање над комплексним и темпорално захтјевним феноменом књиге један од најпоузданијих начина да се спасимо од терора информативне вреве, застрашујућег губитка концентрације и све израженијих менталних проблема узрокованих таквом трком са временом.

ГЛАС: Књигу овог обима и квалитета попут "Лексикона", али и поменуту изложбу било би тешко реализовати без јасне подршке, како издавача, тако и других институција које су подржале Ваш рад.

МИТРОВИЋ: Овом приликом истакао бих и то да је "Лексикон Андрићевог Сарајева" изашао у издању новосадске "Академске књиге", а под уредништвом наше истакнуте андрићолошкиње Жанета Ђукић Перишић.

Издавање књиге подржали су и град Источно Сарајево и општине Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа. Покровитељ изложбе "Иво Андрић и Сарајево" је општина Источна Илиџа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.