Српски филм “Доротеј” слави 40 година од премијере: Универзална прича о љубави и трагедији

У питању је екранизација истоименог романа писца Добрила Ненадића, у режији Здравка Велимировића, као један од ријетких играних филмова са средњовјековном тематиком у некадашњој југословенској кинематографији. Сценарио за “Доротеја” потписао је славни писац, критичар и драматург Борислав Михајловић Михиз. Он је у сарадњи са писцем истоимене књиге Добрилом Ненадићем и режисером Здравком Велимировићем на велики екран донио упечатљиву и комплексну историјску драму са почетка 14. вијека у којој се преплићу приче о доброти, људскости и љубави с једне и сплеткама у борби за власт у манастиру и на властелинском двору с друге стране.

“Доротеј”, који је био роман првенац Добрила Ненадића, својевремено је дочекан као велико изненађење у српској књижевности. Написана од стране у књижевном смислу анонимног човјека, прича је носила оригиналну композицију, упечатљив стил и, најзад, занимљиву тематику српског средњег вијека, што није било честа инспирација домаћим писцима упркос бројним подацима које су нудиле историографија и епска традиција.

Радња романа и филма дешава се у средњовјековној Србији 1308. године. Монах и видар Доротеј долази да лијечи старог игумана. Монах Никанор се спрема да преузме положај у манастиру, па се његово неповјерење према Доротеју претвара у отворени сукоб када игуман оздрави. У народу се проноси глас да је Доротеј чудотворац па га властелин Лауш позива да га излијечи од ране која се дала на зло. У исто вријеме његов заповједник Дадара удвара се господарици Јелени, Лаушевој жени, надајући се да ће Лауш умријети и да ће он преузети власт и жену свог господара. Усамљена Јелена се заљубљује у Доротеја, али у свијету који они представљају нема мјеста за људскост и љубав, због чега услиједи трагедија.

Велимировић, који је иза себе оставио богат опус са више од 40 играних и документарних филмова (“Дан четрнаести”, “Лелејска гора”, “Врхови Зеленгоре”) имао је много проблема током реализације овог филма, који је у то доба словио за сувише “националан”, али је режисер у продукцији “Авала филма” успио да створи не само сјајну адаптацију једног од најчитанијих домаћих романа, већ и да креира комплексну и надахнуту посвету српској прошлости кроз једну личну причу.

Филмски критичар Зоран Јанковић сматра да је филм “Доротеј” и са становишта актуелног тренутка занимљив и да је задржао досљедност у дјело спроведене мелодраме.

- Филм “Доротеј”, срећом, није задесила судбина бројних југословенских и српских филмских класика који су приметан део својих чари изгубили услед прекомерне дистрибуције овим или оним путем, тако да је и у том смислу ово остварење редитеља Здравка Велимировића задржало достојанственост која у општем смислу краси ову екранизацију истоименог Ненадићевог бестселера. “Доротеј” је и за данашња гледања занимљив пример крајње консеквентно у дело спроведене мелодраме, па још у историјском оквиру, а Велимировић је и тог пута показао ауторску сталоженост и сериозност у третману књишког предлошка, али и теме и ере која је ту описана - каже Јанковић.

Увјерљивој реконструкцији епохе допринијели су костими Љиљане Драговић, која је награђена “Златном ареном” на фестивалу у Пули, и сценографија Властимира Гаврика. Неке од сцена снимане су на остацима средњовјековних тврђава, као што су Маглич и Калемегдан. Сниматељ је био Ненад Јовичић, а музику је компоновао Вук Куленовић, док је монтажу урадила чувена Мирјана Митровић. Велику улогу у успјеху филма одиграла је одлична глумачка екипа коју је предводио сјајни Гојко Шантић као монах Доротеј, Горица Поповић као Јелена, Велимир Бата Живојиновић као Дадара и Дарко Дамевски као Лауш, те низ одличних глумаца у споредним улогама попут Велка Мандића у роли Никанора и Мета Јовановског као Димитрија.

Осим чисто кинематографске вриједности, филм је био додатно занимљив јер се бавио скрајнутом темом у тадашњем социјалистичком друштву, српском средњовјековном историјом, и то оним њеним аспектом који данас зовемо приватна историја, што није баш честа тема у домаћој кинематографији.

Иако је тих година снимљено неколико значајнијих дјела за југословенску филмографију попут остварења “Маратонци трче почасни круг”, “ Само једном се љуби”, “Доли Бел” и “Пад Италије”, Велимировићев филм је нашао свој пут до публике, успјешно преживио тест времена и стекао култни статус код публике и критике, ненарушен и данас, када слави важан јубилеј.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.