РЕЦЕНЗИЈА “Кожа” (2024): Људи у срцу бајке

Бранислав Предојевић 28.02.2024 08:59

Након серија “Месо” и “Кости, пред публику је стигла и десетодјелна серија “Кожа” поново по сценарију Николе Пејаковића Коље и у режији Саше Хајдуковића, као завршни сегмент њихове бањалучке трилогије.

Осим што је финална “Кожа” је и апсолутно најбољи дио приповијести о једном граду и његовим људима, који живе под траумом дугом три деценије, сатканом од посљедица рата, агресивне похлепе, пропале транзиције социјализма у капитализам, безобзирног богатства једних, мучне борбе за егзистенцију других и друштвеног разочарења.

Кољина прича, иако инспирисана класичним бајкама, са чијим цитатима почиње свака епизода “Коже”, није бајка са срећним крајем и позитивном поруком које читамо у дјечјим књигама. Његова бајка више је налик изворним верзијама Ханса Андерсона или браће Грим, алегоријским причама пуним насиља, крви и мрака, након чијег читања остаје горак укус од њиховог болног наука. Споријег темпа, са дугим уводом, разрадом и експлодирајућим крајем “Кожа” по први пут оставља све слабости у другом, док истиче предности у првом плану, показујући да је ауторска екипа пребољела дјечије болести пионирских продукција на свом терену.

Серија почиње изласком главног јунака Слободана Милошевића (Пејаковић), имена симболичног на много начина, из затвора у Хагу у којем је провео дужи низ година због продаје наркотика, док су током тог присилног одсуства његови родитељи нестали у ратном Сарајеву. Некадашњи градски шармер, урбани тип и рок гитариста сада је остарјели робијаш, бивши наркоман, човјек без докумената, заборављен од свих и неприлагођен новом времену, додатно стигматизован чудноватим флекама на кожи стеченим током робије. Његов спори повратак у Бањалуку постаје катализатор бурних догађаја у који су уплетени његова бивша љубав Драгана (Наташа Нинковић), њен супруг мафијаш и бизнисмен Гојко Шљивар (Љубомир Бандовић), директор полиције Жарко (Јово Максић), брат Слободановог најбољег пријатеља, његов халф из наркоманских дана Кит (Љубиша Савановић) и други актери његове прошлости, попут комшије Бошка (Слободан Нинковић) или тетке Наталије (Весна Тривалић). Када катализатор изазове реакцију она почиње да кључа, док не дође до експлозије нерашчишћених рачуна, потискиваних истина и освете.

Одлично ухваћена атмосфера средине, која се врти у зачараном кругу, послијератног хаоса, спреге криминала и политике те разорених друштвених и личних вриједности без већих проблема држи пажњу гледаоца, а када се у њу убаце бритке реченице прожете хумором, циничне опсервације о стању друштва, препознатљиве локализоване визуелне и културне референце те надахнуте глумачке бравуре, она с лакоћом одскаче корак даље претварајући “Кожу” у нешто препознатљиво домаће, а ипак универзално разумљиво.

У “Месу” се могао наслутити расан потенцијал трилогије, “Кости” су га удариле болно попут Костиног чекића по нашим мозговима, док је “Кожа” одлучила да потенцијал претвори у убједљив резултат, скидајући клетву са усуда званог кинематографска цјелина. Уходана ауторска екипа на челу са Хајдуковићем, извукла је максимум из Кољиног препознатљивог ауторског рукописа, знајући да је предност његове приповијести у упечатљивости главних карактера, наглашеној емоционалности, мрачном хумору и осјећају за помјереност наших живота у ненормалним условима, док су одређене недоречености у разради приче (прије свега у форсирању флешбек момената) или склоности према духовним алегоријама, овај пут или вјешто маскиране или потиснуте у позадину радње.

Ауторско сазријевање Хајдуковића као режисера, склоног форсирању огољене визуелне поетике и слободне глумачке игре, овдје је уочљиво и представљено у виду аутора, који је научио занат на тежи начин на сопственим грешкама. Помиривши таленат и искуство те држећи све рукавце Кољине комплексне приче чврсто у рукама, док му његова ауторска екипа од глумаца, композитора, сценографа до камермана и монтажера убједљиво асистира, Хајдуковић сигурно води серију до катарзичног финала које без лажне скромности спада међу најупечатљивије сцене у постратној регионалног кинематографији. Минималистички постављен текст о злочину и казни, снимљен са два врсна глумца пред камером, Адмиром Гламочаком и Пејаковићем, који бриљирају у међусобној игри, остављајући публику у емоционалном распаду, чији расплет стиже у маестралном епилогу, у којем се Слободан напокон слободан враћа тамо одакле је и стигао - у ништавило.

“Кожа” је остварење које је храбро одлучило да напокон изађе из сјене провинцијалног аутсајдера и да постави сопствена правила игре, јасно показујући да у свим великим историјским и друштвеним догађајима срце велике приче, ипак, остају мали људи, попут Слободана или било кога од нас.