РЕЦЕНЗИЈА “Hustle” (2021): Играј своју игру и побиједи!

Бранислав Предојевић 29.06.2022 09:25

Глумац и продуцент Адам Сендлер изградио је статус холивудске суперзвијезде серијом комедија које су варирале у широком распону од ремек-дјела попут “Funny People” до безличних огледа на тему тоалетног хумора попут “Hubie Hallowen”, али уз заједничку константу високе гледаности и зарада.

С друге стране каријеру респектабилног драмског глумца направио је кроз, у бројкама скромни, низ озбиљних филмова (“Punch – Drunk Love”, “The Meyerowitz Stories” и “Uncut Games”), али без иједног промашаја у креативном смислу.

Његов посљедњи филм “Hustle” такође улази у овај озбиљнији пол каријере и више него убједљиво демонстрира да је Сендлер као глумац више од блесана који се кревељи и испаљује лоше форе у хит комедијама. Иако прича болује од маниристичких ограничења које доноси жанр америчког спортског филма (успон спортисте од дна до звијезда), сторија о Стенлију Шугермену, скауту кошаркашког НБА тима “Филаделфија сиксерс”, који сања о мјесту у тренерском тиму, уз помоћ енергичне режије Џеремија Загара и шармантног талента главне глумачке звијезде, с лакоћом превазилази слабости и још лакше ускаче у бољи дио Сендлервог опуса.

Наравно, сам Сендлер је месо, кости, срце и душа ове приче, савршен као уморни и потрошени НБА скаут, који дане и ноћи проводи летећи по свијету тражећи свјеже месо за НБА машинерију, док му породица и здравље испаштају. У моменту када му Рекс Мерик (Роберт Дивал), богати власник “Филаделфије” понуди мјесто помоћног тренера, дјелује као да се његови снови остварују, осим што Рексова неочекивана смрт ставља Стенлија у немилост код Рексовог насљедника на челу тима, сина Винса (Бен Фостер), који га поново шаље у воде скаутинга.

Потпуно очекивано он проналази у Шпанији ултраталентованог младића Боа Круза (Хуанћо Ернангомес, НБА кошаркаш), грађевинског радника и самохраног оца, који профи кошарку није играо годинама, што Стенли не види као препреку, али наравно газда Винс види па Стенли напушта вољени клуб, како би свог штићеника сам водио до драфта.

Расплет приче могуће је наслутити након првих 15 минута, али Сендлер и Загар добро знају да униформисаност приче није оно што ће њихов филм учини вриједним пажње, већ емоција и ритам њихове игре, тако да у складу са кошаркашком филозофијом играју своју игру и воде екипу до побједе.

Сендлер маестрално балансира у својој улози, користећи искуство врсног комичара у моментима када треба бити духовит и одмјереност драмског наступа у тренуцима када треба бити емоционалан. Остатак екипе, посебно кошаркаши у глумачким наступима, вјешто му асистирају и мудро, избјегавајући да буду нешто више од играча пред камером, а ту су, што зна свако ко кошарку прати, најбољи играчи на планети.

С друге стране талентовани Зегар мајсторски надограђује игру глумачке екипе и заташкава слабости приче, како кроз визуелну енергичност камере, одличном употребом фотографије, снимцима “из руке”, поткријепљеним енергичном хип-хоп/електронском музиком, тако и кроз вртоглаву монтажу, која диже жестоку спортску динамику предлошка.

Загар покушава да трансформише излизани спортски филм у своју причу, а не рутинерску причу са великом звијездом у роли и то му успијева у највећем дијелу филма. Како тренирање Боа подмлађује Стана, пали угашене спортске искре и лукаво окреће уобичајену драматичну формулу ментор-ученик те убједљиво преноси осјећај труда и издржљивости, менталне и физичке, које су потребне главним јунацима да побиједе спортску машинерију, која нема милости за играче изван тима.

У крајњем скору јасно је да ће Бо и Стенли побиједити, не само зато што су вјешти играчи, него и филм да покаже публици да нема превише излизане приче, ако се зна начин за ново причање. Мали српски допринос свијету филмске кошарке, кроз камео наступ Бобана Марјановића, као 22-годишњег српског кошаркашког талента са десетогодишњим сином, само је додатни разлог за гледање једног од забавнијих и бољих спортских филмова ове деценије.