Милан Тодоровић за "Глас": Хајдук је херој за сва времена

Овај филм сам заиста желео да снимим још од кад сам завршио факултет пре 20 година. Увек ми је некако био пред очима. Са Градимиром Стојковићем сам се упознао пре девете година и од тада покушавам да реализујем филм. Поред мене само је он знао све детаље разних покушаја копродукција, финансирања и перепрека које смо прошли. Изузетно ми значи успех филма и да се начелно свима веома допао.

Рекао је ово за "Глас Српске" Милан Тодоровић, режисер филма "Хајдук у Београду", који је ових дана стигао до 100.000 гледалаца, што је сјајна вијест за цијелу ауторску екипу и биоскопску културу генерално, јер српска кинематографија има нови хит. Искусни режисер и продуцент каже да је снимање адаптације бестселер романа Градимира Стојаковића у старту дјеловало као сигуран хит, али је до самог доласка у биоскоп продукција прошла прилично тежак и захтјеван пут пун препрека, због чега његов успјех добија додатну тежину. - "Хајдук" је и за мене био доста емотиван и драго ми је да су се те емоције пренеле на гледаоце. Публика га гледа у даху, и по више пута. Смеју се, навијају, плачу… Али ту је и велика туга што писац Градимир Стојковић није доживео премијеру. Знам да би се много радовао овом успеху. Оволика гледаност говори да је његов јунак Хајдук заиста ванвременски херој којег сада подједнако воле и филмски гледаоци, као и читаоци и љубитељи романа.

ГЛАС: Са обзиром на Ваш ауторски бекграунд, којим је доминирао хорор и научна фантастика, за неког је Ваш улазак у воде породичног и омладинског филма био прилично изненађење. Иако сте у најавама филма објашњавали да сте велики љубитељ романа и поштовалац Градимировог рада, колико је режија овог филма била и добра прилика да разбијете те жанровске класификације Вашег рада?

ТОДОРОВИЋ: Мени је искрено невероватно да и код нас редитеље везују за одређене жанрове или да им се увек нуде сличне теме да режирају. Мене лично превасходно занима прича која мени може да буде занимљива, да је после гледам на платну. Некад ми се гледају зомбији, некад романтична комедија, некад акција, а некад породични филм. Рецимо ја слабо гледам хороре у последње време, а некад сам само то гледао. Тако да није захвално да се редитељи поистовећују са одређеним жанром. "Хајдук у Београду" је заиста био мој "дрим филм", прича коју сам дуго сањао да гледам на филмском платну и много ми значи што је препознат од стране публике, али и од колега и критичара.

ГЛАС: Сам филм имао је са једне стране незахвалан задатак да оживи јунака и причу које на различите начине доживљавају бројни читаоци романа, док је са друге требало да вјерно оживи епоху осамдесетих, која ових дана живи врхунац носталгије у свијести публике. Колико је то било тешко помирити у једном остварењу које се такође носило са унутрашњим продукцијским могућностима, које су, да будемо објективни, далеко од идеалних за један филм тог типа?

ТОДОРОВИЋ: Велика је одговорност дохватити се адаптације једне толико популарне књиге која има генерације и генерације фанова. Али пошто сам и ја велики фан Хајдука, размишљао сам да роман адаптирам тако да се свиди прво мени, с надом да су и остали фанови осетили сличне емоције попут мене. Роман се заправо не дешава осамдесетих децидирано. Он је само настао 1985. године, али је могао да се дешава и пре и после. Када сам ја читао роман, почетком деведесетих, замишљао сам да се дешава у том тренутку. Ипак, када смо кренули у адаптацију да направимо филм који се дешава данас, схватили смо да нам је доста интересантно подсећање на та времена и да ћемо дух романа боље пренети ако се радња филма смести у осамдесете године. Продукционе могућности су биле доста ограничене, али захваљујући свим секторима успели смо да одговоримо на захтевности епохе. Београд се доста променио, једва смо нашли неке локације које су и даље сличне.

ГЛАС: Кад смо код франшиза, ових дана оживљава једна од највећих у историји домаћег филма "Жикина династија", у којој учествујете као продуцент. Рекло би се из нашег угла конзумената, још једно разбијање класификација и сигуран хит, али да не нагађамо, који су Ваши мотиви за оживљавање ове славне народне комедије, осим сарадње са Вашим старим саборцем Миланом Коњевићем?

ТОДОРОВИЋ: Исто као за "Хајдука", био сам велики љубитељ оригиналног серијала. И онда када сам почео да размишљам о породичном филму који бих волео да радим, једна од идеја је била о породици Павловић. Колега Огњен Ракчевић и ја смо добили права од креатора серијала Јована Марковића да радимо тзв. "легални" наставак. Имали смо среће да нам сценарио пише Милена Марковић, а да су сви од старих глумаца који су и даље међу нама пристали да се врате својим улогама. Милан Коњевић се касније придружио екипи и обогатио цео пројекат својим смислом за хумор и лакоћом којом је реализовао сцене.

ГЛАС: Тај серијал како је одмицао од првих филмова Зорана Чалића имао је све лошије критике и често је нападан као популистички хумор који подилази лошем укусу публике. Са друге стране публика је рекла своје и тај филм је данас постао један од синонима домаћег филмског хумора. Гдје Ви видите позицију тог серијала у српском филму, ретроактивно гледано дјелује да је Чалићев рад олако потцјењиван од елитистички настројеног дијела критике и његових филмских колега?

ТОДОРОВИЋ: Чалић је једноставно знао шта публика жели и прилагођавао се томе. Као Џејмс Бонд серијал, који је увек пратио трендове, тако је и серијал "Луде године" кренуо са озбиљним темама па са лакшим љубавним причама, а онда са народским ситуацијама и хумором који је публика волела јер се поистовећивала са јунацима серијала. Лако је критиковати Чалићеве филмове, али реално је да не постоји ниједан други серијал филмова код нас који има толики број наставака и који је толико гледан и након више деценија. Надам се да смо овим наставком указали поштовање и њему и Јовану Марковићу, који је писао сценарије за све делове.

ГЛАС: Из данашње позиције и стеченог искуства у неколико области филмске умјетности, када се осврнете на рад у вези са филмом "Зона мртвих" и рад са легендом Кеном Форијем, како Вам сада дјелује тај подухват, којем се мора признати храброст, да не употријебимо неку тежу квалификацију?

ТОДОРОВИЋ: То ми је и даље најомиљенији пројекат на којем сам радио. Вероватно јер је први и имао сам 26 година када смо га снимили. И онда уз све то, што је практично служило за подсмех овде, јер ко још снима зомби филмове, још имамо и Кена Форија у филму, и имамо дистрибуцију филма у свим крајевима планете. Био је то велики успех. И жао ми је што ни публика ни критика нису препознали нашу намеру да направимо омаж "Б-продукцијским" филмовима из осамдесетих. Можда нисмо били довољно вешти, ипак нам је био први филм. Али сам ја веома поносан на то остварење и оно што смо постигли.

ГЛАС: Тај филм, уз још неколико дјела, најавио је и повратак, истина дуг и спор, жанровског или биоскопског филма у српску кинематографију и прављења конкуренције артхаус филму, који је критика хвалила, али га је публика углавном заобилазила. Како Вам се тај моментум данас чини унутар домаћег филма, с обзиром на то да сте у његово функционисање укључени као аутор, продуцент и као педагог?

ТОДОРОВИЋ: Остајем при ставу да стратегија домаће кинематографије мора да буде подједнака подршка и ауторским и репертоарским филмовима. Домаћа публика воли домаћи филм и мислим да морамо то да негујемо и да им нудимо што је више могуће комерцијално комуникативних филмова, али и филмове са озбиљнијим ауторским приступом и тежим темама. Да ли је "Зона мртвих" утицала на покретање таласа жанровских филмова код нас и у региону, не знам… волео бих да мислим да јесте, јер тај филм је заиста био посебан у том тренутку и показао је да је могуће да буде снимљен такав филм код нас и да буде релевантан на светском нивоу.

ГЛАС: Радили сте на домаћем ТВ тржишту, радили сте и у иностранству на врло озбиљним пројектима попут серија "Ark" и "The Outpost", да поменемо неке од њих. Шта су кључна искуства које сте стекли на тим пројектима и шта сте са друге стране Ви понудили тим продукцијама, с обзиром на Ваш ауторски бекграунд?

ТОДОРОВИЋ: Имао сам заиста среће да радим на веома квалитетним домаћим серијама као што су "Беса" и "Дуг мору" и на жанровски различитим америчким серијама, "The Outpost" је фантази, "The Ark" научна фантастика, "Almost Paradise" акција, а "The Librarians" авантура и најважније ми је било да се посветим ликовима и њиховим међусобним односима. Мислим да је то увек најважније у свакој причи. Акционе сцене (које највише волим) су само додатак и оне су боље ако су ликови боље приказани. Добро је што сам ја прво продуцент па онда редитељ, па када само режирам, сагледам проблеме и потребе прво из угла продукције. А ТВ серије су мени донеле континуирани рад на причању прича покретним сликама.

ГЛАС: За крај, када се овај двоструки повратак у српски филм, као режисер и продуцент, стиша, какви су даљи планови, у вези са филмом и каријером генерално?

ТОДОРОВИЋ: Већ сам у монтажи мог следећег филма који је већ снимљен, а то је "Повратак Жикине династије други део". Наставак је већ снимљен, други део сам ја и режирао и продуцирао и једва чекам да се и он нађе пред публиком, надам се већ у првој половини следеће године!

ГЛАС: "Хајдук у Београду" је прва књига у књижевном серијалу, да ли након доброг пријема прве екранизације постоје планови да српска кинематографија напокон добије још једну успјешну франшизу, што је јако важно, како у креативном, тако и у продукцијском смислу, ради ширења биоскопске публике и каљења заната млађих снага унутар филмске индустрије?

ТОДОРОВИЋ: Искрено се надам да ћу бити у могућности да реализујем још неки од романа из серијала о Хајдуку. Само то ћемо морати много брзо да урадимо, да нам не одрасту главни глумци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.