Леа Блау: Емоција прелази језичке и културне границе

Серија "Осмица" је пројекат којег смо се ухватили још док смо студирали у Бањалуци. Прву верзију смо снимили потпуно без буџета и врло брзо схватили да су текст и екипа заиста добри, иако продукцијски то није било на нивоу. Дуго након тога смо спомињали "Осмицу" и ја сам се увијек надала да ће тај пројекат заживјети, тако да ми је било изузетно драго када нас је Бојан Колопић поново окупио љетос.

Рекла је то за "Глас Српске" глумица Леа Блау коментаришући своју ролу у серији "Осмица", чија је званична премијера одржана крајем прошле године у Градишци. Талентована умјетница, која је рођена у Ријеци, студирала глуму у Бањалуци, а тренутно се школује и ради у Талину у Естонији, каже да њен лик у овој серији представља занимљив карактер.

- Моја улога је лик Луције, младе жене која студира српски језик и књижевност и која је једна од сталних гостију локала "Осмица". Она је начитана, искрена и помало дрска, једна од оних особа које увијек кажу оно што мисле. Уз писање, Луција проналази различите начине како би се издржавала, укључујући и пружање интимних услуга, што серији доноси сложеност и даје прилику да се дотакнемо тема морала, економије и женског искуства без осуђивања - рекла је Блау.

ГЛАС: Серију ради млад ауторски тим и бави се управо младом генерацијом која се врти у затвореном кругу, што туђом, што својом кривицом. Како прекинути ту петљу недјеловања?

БЛАУ: Мислим да нисам права особа која може дати коначан одговор на то питање. Дјелимично вјерујем да се свако сналази како зна и може и да није свако стање пасивности заправо недјеловање. Живот се мијења и људи се мијењају с њим. С друге стране, мислим да је важно да човјек бар донекле познаје себе и има ту самоаналитичку компоненту, да се пита гдје сам сада, шта желим и које вриједности ме воде. Лик Луције снажно браним, иако мислим да се лично не бих довела у ту ситуацију. Али, опет - никад не знаш шта живот доноси и на шта си спреман док се не нађеш у таквој позицији. То ми је посебно драгоцјено код Бојановог текста: ликови нису идеализовани, пуни су мана и "неприхватљивих" навика, али осјетиш да су то добри људи и да нису много другачији од нас. Понекад нас раздвајају врло мале ствари. Генерално, мислим да нам свима треба више отворености и емпатије, никад не знамо кроз шта неко пролази.

ГЛАС: Ових дана имаћете и дуго очекивану премијеру представе "Кикимора", која ће бити одржана у Естонији. Ријеч је о плесно-интимној представи која говори о женским односима унутар породице.

БЛАУ:  "Кикимора" је плесна представа коју сам почела радити прошле године, у копродукцији са алтернативним позориштем из Талина - Канути Гилди СААЛ. Представа није наративног типа; више је кореографија и музичко-сценски перформанс него класична прича, што је и естетика која ми је најближа у раду. У тренутку када сам је почела стварати већ сам неколико година живјела у Естонији и пуно размишљала о својим породичним односима. Када дуго живите далеко од куће, све се некако промијени, и поглед на земљу из које долазите и на људе који чине ваш живот.

ГЛАС: Пројекат је, ако се не варамо, инспирисан Вашом породичном причом уобличеном у плес, музику и "тамну фантазију", без конкретних ликова?

БЛАУ: Представа се конкретно бави односима жена у мојој породици. Долазим из помало необичне породице у којој је женска енергија изразито јака и нимало "лагана". У посљедње двије године изгубиле смо четири члана породице, што је у потпуности промијенило динамику међу нама и оголило многе емоционалне ране које носимо моја мајка, сестра и ја. Истовремено, догодио се и нови живот - постала сам тетка једној прелијепој дјевојчици. На неки начин, сада и на њој препознајемо дијелове себе и покушавамо је заштитити од онога што ми међусобно нисмо успјеле исцијелити. Занимљиво је шта жене једна од друге насљеђују. Моја мајка је једном, након што је нона умрла, рекла: "Не знам више када сам ја - ја, а када сам своја мајка." Као да су се кроз вријеме њихове улоге испреплеле. То ме је дубоко дотакло. Негдје сам прочитала реченицу: Неке жене себи рађају дјецу, а неке своју бол и у томе, колико год било тешко, има неке истине. Оно што једна жена не успије излијечити у себи, често наслиједи њена кћерка. Ту постоји нека нераскидива веза међу женама, дијелом светост, дијелом проклетство. Та комплексна динамика постала је полазна тачка моје представе, коју сам потом уобличила у плес и музику.

О самом "лику" не могу говорити јер не постоји конкретан лик као у класичном позоришном комаду. Постоји стилизација и могуће је окарактерисати фигуре које видите на сцени, али мени је било занимљиво да се играм границама кроз покрет: ко је ту коме мајка, ко коме сестра, да ли се воле, зашто се мрзе, на који начин су једна другој рана и да ли уопште можемо бити само једна жена.

ГЛАС: Поменули сте да је представа реализована у копродукцији, која је окупила интернационалну екипу умјетника.

БЛАУ: Тако је, на представи ради заиста изузетно талентована међународна екипа. Музику потписује Бен Озборн из Берлина, ту је и аустралијска умјетница Серен Орошвари, визуелна умјетница и сценографкиња Мадлен Хиртентрој, као и модни колектив Сорцерер, који се бави рециклажом и редизајнирањем одјеће. Драматургију сам развијала заједно са умјетницом Неле Тиделеп из Талина. Велику подршку пружио ми је и мој најбољи пријатељ и сјајан писац Стефан Алексић, кога сам упознала на бањалучкој Академији и који је био кључан у почетним фазама развоја идеје. Искрено сам захвална што око себе имам такав "дрим тим", као и на чињеници да је цијели пројекат подржан од Естонског фонда за културу, који ми је омогућио да развијам свој рад иако нисам из њихове земље.

ГЛАС: У Естонији сте остварили велики број позоришних пројеката који често укључују плесни перформанс, што је временом постало Ваш заштитни знак. Који пројекат Вам је највише прирастао срцу?

БЛАУ: То је још један "женски" пројекат, представа "Malleus Maleficarum", чија је ауторка моја колегиница, летонска умјетница Ивета Поле. Пројекат је у потпуности био састављен од жена - свјетло, музика, продукција, глумице - све је био искључиво женски тим. Рад на представи био је потпуно хаотичан и неконвенционалан, али је крајњи резултат био одличан. На крају смо 2023. године освојиле чак двије главне позоришне награде у Летонији - за најбољу представу године и за најбољу визуелну умјетност, за коју је заслужна Катарина Најбурга.

У представи је свако донио свој поглед на то шта значи бити (непослушна) жена, а затим смо то ставиле у паралелу са контекстом вјештица. Посебно ми је било топло око срца што у једној сцени свирам виолу и пјевам стару хрватску пјесму "Чула јесам да се драги жени". Пјевати тако емотивну пјесму на свом језику пред људима усред Балтика, гдје те нико не разумије, било је изузетно снажно искуство. Многи су посебно похвалили ту сцену иако нису могли разумјети ни ријеч – то је онај тренутак када емоција пређе језичке и културне границе.

ГЛАС: Љубав према сценском покрету показивали сте још на првој години студија. Када сте открили тај израз и шта он доноси младом умјетнику?

БЛАУ:  Увијек сам вољела покрет и израз кроз тијело. Већ на првој години Академија је колегу и мене послала на радионицу коју је организовао Гете институт у Сарајеву, а која се бавила физичким театром. То ми је било фантастично искуство јер су ми се отворили нови начини на које представа може настати и функционисати. Као гледалац, волим када сама стварам асоцијације гледајући тијела на сцени, без тога да ми редитељ директно говори шта се дешава. У томе има нешто веома суптилно, лично и готово подсвјесно. То покушавам пренијети и у своје радове - створити простор у којем покрет и емоција говоре сами за себе.

ГЛАС: Бањалучки период био је значајан дио Вашег живота и каријере. Какве успомене носите из тог времена?

БЛАУ: Увијек кажем да ми је живот у Бањалуци, за сада, најдражи период живота. Тада сам се осамостаљивала и упознала велики број људи које и данас сматрам најближим пријатељима. И сада, кад год дођем у Бањалуку, одлазим у "Јазавац" и друга позоришта и та сјећања се одмах врате. Осјетила сам под својим ногама сваку сцену у том граду и то ћу као сценска умјетница увијек носити са собом. Истовремено, осјетила сам да сцена постаје премала. Жељела сам више експеримената, више храбрости, више простора за алтернативну умјетност. Зато сам отишла да учим даље, али се Бањалуци увијек враћам.

ГЛАС: Један од кључних момената Ваше каријере била је монодрама "Пентименто".

БЛАУ: То је био мој први ауторски рад и била сам потпуно опсједнута тим процесом. Све је било са нула буџета, али сам први пут осјетила шта значи створити нешто потпуно своје. Радити свој рад значи и суочити се са собом, и то никада није лако. За ту представу сам дала 150 одсто себе.

ГЛАС: Играли сте запажену улогу у серији "Кости". Након тог успјеха одлучили сте се за одлазак у Талин.

БЛАУ:  Љубав према покрету и даљој едукацији у том тренутку је превагнула. "Кости" су феноменалан пројекат и веома сам поносна на ту улогу, али искуство у Талину ме је обликовало као умјетницу.

ГЛАС: Да ли Вам недостаје нешто са Балкана?

БЛАУ: Ми Балканци смо доста прилагодљиви и оно што ти вани на крају недостаје су људи и енергија која је специфична за Балкан. Ја заиста свуда могу преживјети и снаћи се, али тек када сам отишла, схватила сам колико сам ја Балканка, и колико сам поносна на то. Естонија ми је донијела много нових ствари, јако ми се свиђа њихов однос према култури, њихов мирни темперамент, али и озбиљност. Волим што видим да млади умјетници у Талину конзистентно стварају своје радове, и имају простор за то. Имају простор и да погријеше, без да се на њих свали гомила осуда и прекора. Некако је публика образована да све дође погледати, и да размишљају о томе шта гледају. Осим позоришне културе, изненадило ме колико је плесна сцена жива. Ја нисам ни знала да то може бити тако, јер код нас то једноставно није случај. Велика ми је жеља видјети још плеса на Балкану.

ГЛАС: Како бисте укратко описали глуму? Шта Вам је дала, а шта узела?

БЛАУ: Није ми ништа узела. Дала ми је смјерницу и простор за развој. Вјерујем у спајање традиционалних и савремених форми.

Планови

ГЛАС: Какви су планови за наредни период?

БЛАУ:  Живим на релацији Талин -Ријека. У фебруару имам премијеру "Кикиморе", потом учествујем у једном партиципаторном перформансу у Талину. Вољела бих радити више у региону и у будућности организовати радионице и мастер-класове из сценског покрета. Вјерујем да театар може бити много више од онога на шта смо навикли.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.