Култни филм "Остани уз мене" слави 40 година: Прича о пријатељству, одрастању и губитку

ЛОС АНЂЕЛЕС - Култни филм "Остани уз мене", адаптација новеле Стивена Кинга у режији недавно преминулог Роба Рајнера, ових дана обиљежава 40 година од премијере, а четири деценије касније остаје једно од највољенијих остварења о одрастању, пријатељству и губитку.

Од биоскопске премијере крајем августа 1986. године, филм је наставио да проналази пут до нових генерација гледалаца, а његову трајну снагу потврђују универзалне теме, снажне глумачке епизоде и носталгична атмосфера педесетих година. Наслов је, међутим, добио и трагичну димензију због преране смрти Ривера Финикса, једног од четворице младих главних глумаца.

Филм је заснован на Кинговој новели "Тијело", објављеној у збирци "Различите сезоне" 1982. године. Радња је смјештена у љето 1959. године у измишљени град Касл Рок у Мејну и прати четворицу дјечака који крећу у потрагу за тијелом несталог вршњака.

Наизглед једноставна авантура убрзо постаје прича о пријатељству, страху, породичним односима и тренутку када дјетињство почиње да уступа мјесто одраслом добу.

Рајнеr је препознао Гордија као срце приче

Пут до екрана није био једноставан. Продуценти Брус А. Еванс и Карен Гидеон заинтересовали су се за Кингову новелу и почели да раде на њеној адаптацији, али је пројекат у једном тренутку остао без подршке већег студија.

У продукцију је потом укључен Роб Рајнер, који је у сценарију препознао потенцијал, али је сматрао да причи недостаје јасан емоционални центар.

Предложио је да Горди Лашанс, дјечак који је истовремено приповједач и учесник авантуре, постане централна фигура приче. Рајнер се посебно поистовјетио са његовим ликом.

"У књизи се радило о четворици дјечака, али када сам Гордија ставио у центар, онда ми је то постало логично. Овај филм је био о дјетету које се није осјећало добро у својој кожи и чији га отац није волио. Кроз искуство проналажења мртвог тијела и пријатељство са тим дјечацима, почео је да се осјећа оснаженим и постао је веома успјешан писац. У основи је постао Стивен Кинг", објаснио је Рајнер у интервјуу из 2011. године.

Управо ова промјена дала је филму додатну емоционалну дубину и омогућила да прича о четворици дјечака истовремено постане и прича о једном дјечаку који покушава да се избори са губитком и болом.

Четири дјечака који су постали легендарна екипа

За четири главне улоге Рајнер и продуценти су интервјуисали више од 70 дјечака, од око 300 кандидата који су се појавили на аудицији.

На крају су изабрани Вил Витон, Ривер Финикс, Кори Фелдман и Џери О'Конел. Док су Витон, Финикс и Фелдман већ имали глумачко искуство, за О'Конела је ово био први дугометражни филм.

Рајнер је желио да њихова блискост пред камерама буде што природнија, па је прије снимања организовао дружења и глумачке вјежбе. Четворицу дјечака одвео је у Браунсвил у Орегону, гдје је филм сниман, и организовао различите игре и вјежбе које су требало да их зближе.

Међу њима је била и необична вјежба у којој су једни друге са повезима преко очију водили кроз хотелски лоби.

Рајнер им је припремио и музичке миксеве са краја педесетих година, а тражио је од њих да се упознају са сленгом и културом тог времена како би што вјерније дочарали период у којем се радња одвија.

Вил Витон је касније управо избор глумаца навео као једну од највећих заслуга редитеља.

"Роб Рајнер је пронашао четири млада дјечака који су били ликови које смо играли", рекао је Витон, описујући своје колеге и њихове личности током снимања.

Сцена са возом снимана је читаву седмицу

Једна од најупечатљивијих сцена у филму је она у којој Горди и Верн бјеже од воза који им се приближава док прелазе жељезнички мост.

Снимање је трајало читаву седмицу и захтијевало је четири мале каскадерске замјене које су личиле на главне глумце. Иако на екрану изгледа као да је локомотива непосредно иза дјечака, воз се у стварности налазио на знатно већој удаљености. Илузија је постигнута употребом телеобјектива жижне даљине од 600 милиметара, који је компресовао перспективу и створио утисак да се воз налази тик иза дјечака. Сцена је снимљена у близини акумулације језера Бритон у сјевероисточној Калифорнији и данас је један од најпрепознатљивијих тренутака филма.

Пјесма која је постала симбол филма

Посебно мјесто у филму има пјесма "Stand by Me" Бена Е. Кинга. Управо по њој је филм добио коначни назив, након што је продукција одустала од радног наслова "Тијело", који је носила Кингова новела.

Рајнер је у једном тренутку чак разматрао могућност да Мајкл Џексон сними нову верзију пјесме за потребе филма, али је на крају одлучено да оригинални снимак боље одговара атмосфери приче.

Пјесма, првобитно објављена 1961. године, доживјела је нови талас популарности након филма, а поновно издање вратило ју је међу најуспјешније синглове на британским и америчким листама.

Филм  одушевио и Стивена Кинга

"Остани уз мене" снимљен је са буџетом од око осам милиона долара, а у биоскопима је зарадио око 52 милиона долара широм свијета.

Критичари су посебно хвалили топлину, хумор и емотивну искреност филма, као и наступе младих глумаца. Остварење је добило и четири номинације за престижне награде, укључујући "Оскара" за најбољи адаптирани сценарио, као и двије номинације за "Златни глобус".

Највећи комплимент стигао је, међутим, од самог Стивена Кинга. Он је у интервјуу из 2016. године "Остани уз мене", уз "Бјекство из Шошенка", издвојио као своју омиљену филмску адаптацију неког од својих дјела.

Четири деценије након премијере, "Остани уз мене" остаје филм који је успио да избјегне пролазност. Прича о четворици дјечака који крећу да пронађу мртво тијело заправо је прича о тренутку када човјек схвати да дјетињство не може трајати вјечно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.