Избор најбољих телевизијских серија у 2022. години: Шака добрих прича у ери просјечности VIDEO

Бранислав Предојевић 22.01.2023 09:01

Хиперпродукција, стриминг ратови, мањак нових и вишак старих идеја, све већи уплив серија изван енглеског говорног подручја, крај неколико великих франшиза, бројна отказивања и неколико антологијских серија обиљежили су телевизијску 2022. годину

Тешко је смислено приступити избору најбољих серија у години која је донијела преко 1000 остварења свих жанрова, произведених широм планете на десетинама свјетских језика (само у САД 723 наслова), а потом пласираних у бесконачни океан стриминга.

Колико год да се трудите, нешто остаје ван дохвата, како због мањка времена тако и због отказивања серија које не испуне (пре)велика очекивања у вези са гледаношћу. Системско уништавање креативности и неспремност да се квалитет испрати мањом гледаношћу од стране великих мрежа, повео је свијет ТВ серија путем безидејности којим је кренуо Холивуд и завршио у ћорсокаку званом просјечност.

Нису ту кривци суперфраншизе попут “Марвеловог” универзума, већ похлепа мрежа, одсуство креативаца и мањак спремности за ризик, фактори који су довели до експлозије телевизије прије двадесетак година, да би потом систематски гурани у страну, ради сталне трке за публиком и рејтингом.

Ово је скромна препорука серија које су свака на свој начин заслужиле своје мјесто на листи најбољих, осим прве позиције око које није било дилеме, уз жаљење за неким серијама (“The Bear”, “Severance” , “The Dropout”...), који нису одгледане, а сигурно су то заслужиле и још веће жаљење за некима које су одгледане, а то ничим нису заслужиле: “Господар Прстенова: Прстенови моћи” или “Бијели лотус 2”...

1. “Боље позови Сола” (6. сезона)

Винс Галиган и Питер Гулд, аутори серије “Боље позови Сола” (Better Call Saul), након шест сезона и 63. епизоде успјели су доказати да наставак не мора бити инфериоран у односу на оригинал, чак и када се он зове “Breaking Bad”, већ да је у неким сегментима може и надмашити. Способност аутора да натјерају публику да навија за типа за којег знају да је манипулатор, лажов, кукавица, способан да прекрши закон у своју корист, једна је од највећих вјештина у писању за мали екран. Колико год сам сценарио дјелује као механизам скупог швајцарског сата који неумитно одбројава вријеме од почетка до краја, без глумачког ансамбла, који сваки лик и сваку реченицу претвара у чисту магију пред камером, серија не би била ни близу оног што је постала, укључујући једно од најљепших финала у историји телевизије.

2. “Андор” (Andor)

Сценариста и режисер Тони Гилрој серијом “Андор” успио је у великом стилу разбити жанровске границе и са лакоћом створио једну од најбољих серија године, и то унутар франшизе старе 45 година. Комбинација фантастичне приче, режије и глуме потпуно очекивано даје врхунску серију, али Гилрој, није стао на томе, знајући да је “ђаво у детаљима” па је помоћу музике, камере и монтаже, направио (не)очекиван корак даље, којим је “Андор” претворен у раскошну умјетничку визију. Помоћу врхунске комбинације слике и ријечи, Гилрој приповиједа причу стару колико и људски род, а која гласи: да живот не ствара хероје, него спремност на одрицање од истог.

3. “Дјечаци”

Ерик Крипке, креатор серије “Дјечаци”(The Boys), и Гарт Енис, творац истоименог стрип предлошка, знају да живимо вријеме спектакла у којем је све допуштено по принципу што луђе то боље. Суманута сатира о универзуму којим владају суперхероји у власништву корпорације Војт и групи отпадника под именом “Дјечаци”, која се бори против њих претворен је у запаљиви Молотовљев коктел смућкан од хумора, лудила, фанатизма, насиља, крви, изнутрица и наркотика, којим се бомбардује лицемјерни свијет данашњице. На удару “Дјечака” налазе се: корпорације, масовни медији, култура славних, маркетинг, држава, војска, активисти, еколози, религија, атеисти и свако други, ко им падне шака и нема ни назнаке, да ће ова брутално крвава и бескрајно забавна прича стати.

4. “Кућа змаја”

За разлику од “Игре престола”, која је била епска фантазија о борби добра и зла проткана елементима политичког трилера, серија “Кућа змаја”(House Of the Dragon) је мудро изабрала да у суштини буде политичка драма једне владарске породице, проткана елементима фантастике. Постављајући своје кључне јунаке у позицију епске трагедије, са далеким коријенима у грчкој драми и Шекспировом опусу, аутори су створили идеалну почетну позицију за развој грандиозне атмосфере у којој ће своје јунаке вођене митским статусом полубожанске крви Таргарјена и ватром змајева увести у причу која не занима прошлост већ начин да исприча једну епску причу.

5. “Чудне ствари”

Серија “Чудне ствари”(Stranger Things) најбоље функционише када успјешно помири интимно, друштвено, фикцију и реалност у правом омјеру, а четврта сезона то је успјела учинити најбоље до сада. Просто речно, тешко је одољети серији која је на крајње забаван начин скупила на једно мјесто све што волимо у америчкој култури од хорора и фантастике, преко стрипа и рокенрола до видео-игара и Холивуда, али прије свега и оној генијално ухваћеној атмосфери дјечије зачуђености свијетом, која у стварном животу умре негдје са крајем пубертета. Огроман буџет, проширена глумачка екипа, три нивоа радње, беспријекорна атмосфера и сигурност аутора, дословно се виде, чују и осјећају у сваком кадру.

6. “Црна птица”

Крими-драма Дениса Лехајна “Црна птица”(Black Bird) успјела је да, у једном прилично експлоатисаном поджанру кримића, поново истакне његове најбоље карактеристике, али и да унесе неопходну свјежину, посебно у спектру писања паметног заплета, грађења визуелне атмосфере, глумачке игре и употребе музике. Једноставна, али ефектна старомодна крими-прича, каквих је нажалост данас све мање, чиме су овакви мали драгуљи тим драгоцјенији!

7. “Периферија”

Ауторски тим серије “Периферија”(The Peripheral) ухватио је суштински дух прозе Вилијема Гибсона, књижевног оца сајбер панка, која се у мањој или већој мјери креће у водама футуристичког ноар кримића, кроз специфично виђење будућности која подразумијева постојање двије реалности, физичке и виртуелне, превласти мултинационалних компанија, те планете на ивици популационог, урбаног, еколошког и енергетског колапса. Пропулзивна, маштовита и визуелно заслепљујућа “Периферија” је крајне пожељно освјежење у сезони подијељеној између мегаломанских франшиза и негледљивих артхаус серијала намијењених критичарским жиријима.

8. Мјесечев витез

Мрачна и болна прича”Мјесечевог витеза”(Moon Knight) о мистицизму и фанатизму, прожета суровом и богатом историјом старог Египта, те огољеним бруталним сецирањем психа протагониста увучених у колоплет планова и жеља богова, спакована је у напету и интелигентну, али и даље јако забавну серију. Аутор Џереми Слејтер зна да ради суперхеројску серију, а не психолошку драму о ментално поремећеној личности, надограђујући базичну конструкцију мрачне приче спектакуларним изгледом, убитачним хумором, напетом акцијом и прије свега, бриљантном глумом комплетне екипе на челу са невјероватним Оскаром Ајзаком у неколико улога.

9. “Сриједа”

“Сриједа”(Wednesday) је Тим Бартон у најбољем издању, што значи препознатљиво мрачни и барокни визуелни стил пун поп референци, укрштен са мрачном, духовитом, паметном и крајње забавном причом о Сриједи Адамс, неприлагођеној тинејџерки из неприлагођене породице у свијету којим влада диктат униформисане прилагодљивости. Бартонов повратак коријенима кроз класичну тинејџ причу о одрастању испричану кроз форму расне поп фантазије, која се поиграва са свим клишеима жанра претварајући их стваралачком магијом у архетипске тренутке чисте радости на малом екрану. Плус генијална Џена Ортега у насловној роли.

10. Прљава црна торба

У модерном шпагети вестерну потребно је много више да се изненади публика, од начина на који су то учинили Серђо Леоне и Серђо Корбучи крајем 60-их, али је Мауро Арагони серијом “Прљава црна торба”(The Dirty Black Bag), мајсторски показао да је то само питање талента и труда. Наравно, утрошених да се направи прича о суровим људима у суровој средини, уз додатни зачин у виду канибала, окултиста, лажних проповједника, превртљивих шерифа, ћелаве проститутке и главног јунака који наоружан томахавком вуче прљаву црну врећу, пуну одсјечних глава, јер је “глава мања од тијела”. Сходно тој логици, данас је паковање модерног вестерна компресованије од класика жанра, али је и крајни ефекат експлозивнији.