“Истребљивач” прије 40 година угледао свјетлост дана: Мрачна прошлост наше будућности VIDEO

Бранислав Предојевић
“Истребљивач” прије 40 година угледао свјетлост дана: Мрачна прошлост наше будућности VIDEO

Од биоскопске премијере, одржане 25. јуна 1982. године, протекло је четири деценије током којих је “Истребљивач” (“Blade Runner”), од критике одбаченог и публике игнорисаног остварења, постало једно од кључних дјела научне фантастике, визуелни зачетник жанра нео ноара и сајберпанка, те ултимативни класик модерне кинематографије.

И треба бити искрен, ништа није наговјештавало такав расплет, јер је од првих покушаја продукције, преко самог процеса снимања до постпродукције, све  било обиљежено бројним проблемима и тешкоћама које су отежале критички и гледалачки пријем филма када је напокон изашао пред публику.

Заснован на роману култног писца научне фантастике Филипа К. Дика “Да ли андроиди сањају електричне овце?”, његов сценарио годинама је лутао кроз претпродукцијски пакао, уз бројне промјене текста, измјене продуцената, сценариста и других чланова потенцијалне ауторске екипе, што је повећало ионако одбојан Диков став према Холивуду. Ипак, када је у режисерску столицу сјео, британски филмаџија Ридли Скот са два филма иза себе (одлични “Двобој” и фантастични “Осми путник”), ствари су кренуле са мртве тачке, полако, климаво, али упорно до самог тријумфа. Од Скотовог сукоба са студијским главешинама и тешког неслагања са главном звијездом Харисоном Фордом, преко ратова између британских и америчких чланова екипе до неколико пробијања буџета, све је успоравало рад на филму.

Визија за коју нико није био спреман

Када је напокон ушао биоскопе, Скотова мрачна и дистопијска прича у години којом су доминирали филмови као што су “Е.Т.” и “Роки 3”, није баш привукла публику. Била је и превише екстремна за највећи дио критике који није најбоље прихватио жанровски хибрид научне фантастике и ноара, споре и мрачне атмосфере, а да буде горе и аутор није био задовољан овом верзијом, жалећи се у интервјуима на студио због цензуре. Филм је зарадио свега 26 милиона долара током љетног приказивања, што није покрило ни трошкове буџета (30 милиона), а од двије  номинације за “Оскара” (за умјетничку режију и визуелне ефекте) није освојио ни једну.

Да су Скот и екипа ипак направили нешто велико  и значајно, што ће у великој мјери обиљежити њихове каријере и филмску умјетност, почело је бити јасно када је сам Филип Дик, који ће умријети три мјесеца прије премијере, похвално говорио о снимљеном материјалу и “вјерно оживљеном свијету” његове књиге. Сам филм, изласком на ВХС касетама и специјализованим пројекцијама на окупљањима љубитеља фантастике, почео је ширити свој култ, додатно појачан одличном стрип верзијом, растом МТВ културе инспирисане естетиком филма и оживљеним интересом за Диково дјело након смрти, да би већ до краја осме деценије почео бити слављен као ремек-дјело. Филм, који је имао квалитетан предложак, добар сценарио и одличног режисера уз врхунску сценографију, камеру, музику и глумце, није могао промашити на дуже стазе.

Класик

Генијална прича (на крају потписана као дјело Хамптона Фенчера и Дејвида Пиплса ), коју Скот представља у “Истребљивачу” је једноставна. Истребљивач Рик Декард, полицајац и ловац на вјештачке људе (репликанте), добија задатак да убије четири таква бића која су илегално на Земљи. Посао је обављен, али је Декард промијењен заувијек, како због љубави према репликанткињи Рејчел, тако и због одбацивања корпоративне бездушности људског свијета. Истовремено, поред класичне жанровске варијанте истраге и акције, филм публици нуди мноштво дилема и питања избјегавајући одговоре, чиме радња добија дубину и вишеслојност. Филм снажно преиспитује проблематику постојања, а кроз однос људског и машинског “Истребљивач” отвара бројна емоционална, религиозна,  етичка и естетска питања. Визуелни универзум  у који нас режисер, камерман и сценограф уводе првим кадровима је мрачан и мистериозан, пун опасности. Лос Анђелес 2019. године, киша непрестано пада на пренасељен град уништене и загађене атмосфере. Говор његових становника је вавилонска језичка збрка, зграде парају поглед до неба, сиромашни бјеже у свемир и гурају се по нижим градским нивоима, док се елита склања на више градске нивое. “Истребљивач” се надовезао на велике кадрове претходника (Фриц Ланг, Џон Хјустон, Хауард Хокс), али као ниједан други филм у историји утицао је на будуће режисерске генерације. Без обзира на футуристичке кулисе, “Истребљивач”, за разлику од “Ратова звијезда” или “Звјезданих стаза”, није био отргнут од стварности. Гледалац заиста може да замисли будућност онаквом каквом су је приказале филмске архитекте. Огромне рекламе бомбардује чула, бљесак неона се смјењује са бакљама рафинерија, саобраћајни хаос, доминација технологије и еколошки колапс великих метропола 21. вијека, савршено је уклопљен са ретро ноар естетиком из четрдесетих година. Игра свјетла и сјенке, црног и бијелог, као и све могуће нијансе сивих и смеђих тонова, филму дају јединствену атмосферу. Истребљивач Декард, којег глуми Харисон Форд, наступа обучен у кишни мантил, пратећи стил Хемфрија Богарта и Роберта Мичама, што је по Скотовим ријечима био начин да натјерају публику да заборави на временске скокове у причи.

- Филм је постављен на 40 година унапријед, али може се одиграти у било ком временском термину. Оно што смо ми створили јесте филм стар 40 година који се дешава 40 година у будућности. То је свијет ноара, детектива, фаталних жена, љубави и мржње, универзална прича, без обзира на футуризам свијета у којем се одвија - рекао је Скот.

Угледу и култу филма је допринијела увјерљива глумачка екипа у којој једноставно речено није било слабе тачке. Главни глумац Харисон Форд остварио је једну од најбољих улога у каријери, док је Холанђанин Рутгер Хауер, вођа репликаната Рој Бити, без претјеривања дао улогу живота.  Талентована, али контроверзна глумица Шон Јанг, била је рођена за улогу тужне, лијепе репликанткиње Рејчел, која фатално плијени Декарда, вративши му људскост. Суптилна, меланхолична љубавна прича која настаје између Декарда и Рејчел, филму, који живи од сјајно инсценираних акционих сцена и мрачне визије будућности, додаје мелодрамски зачин или боље речено животност, кроз спој акције, ероса и танатоса. И коначно, филмска музика недавно преминулог грчког електро-пионира Вангелиса, допринијела је томе што “Истребљивач” није изгубио на значају у 2022. години.

Судбина филма након премијере је једна од најзанимљивијих у историји седме умјетности. Током деценија од његовог првобитног објављивања, добили смо оригинални (1982),  интернационални (1983), редитељски (1992) и финални рез (2007). Сваки од њих има своје браниоце, укључивши и чланове ауторске екипе, али оно што блиста у свакој од верзија, јесте финална сцена обрачуна и неупоредиви Хауеров монолог “Сузе на киши”, који нас подсјећа шта значи бити усамљени човјек са својим страховима и жељама. Слика умирућег Роја, који сједи над немоћним Декардом, његове падајуће главе обливене крвљу и кишом, док изговора бесмртну реплику “Видио сам ствари у које ви људи не бисте вјеровали”, са завршним ријечима који леде крв у жилама “Све ће то ишчезнути, као сузе на киши...вријеме је за умирање”, полако се гасећи, остаје један од највећих тренутака у историји филма.

Наставак

Наставак филма у режији Денија Вилнева објављен је 2017. године, под називом “Blade Runner 2049”, са Рајаном Гослингом  и Фордом у главним улогама. Филм је освојио два “Оскара”, за камеру и визуелне ефекте. Прошле године објављена је јапанско-америчка аниме телевизијска серија “Blade Runner: Black Lotus”. Оригинални филм послужио је као основа за стрипове, аниме и видео-игре, а његов утицај на свијет филма и културе је непроцјењив.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана