Бернардо Бертолучи - генијалац који је цијелог живота помјерао границе

Режисер такозване “посљедње романтичне порнографске бајке” - “Посљедњег танга у Паризу”, “Посљедњег кинеског цара”, шокантних “Сањара” и многих других филмова, преминуо је прије три године, цијелога живота је помицао границе.

Сматра се једним од дивова свјетске кинематографије и једини је Италијан који је освојио “Оскара” за најбоље филмско остварење. Овај истовремени редитељ, пјесник и писац, рођен је у Парми 16. марта 1941. године. Као младића, отац га је инспирисао да пише поезију, али се уједно бавио и проучавањем филмске умјетности.

По одласку на студије у Рим, Бертолучи упознаје генијалног режисера Пазолинија и, паралелно са студијама, ради као његов помоћник на филму. По завршетку филма “Просјак”, посвећује се самосталном раду, те сљедећи редитељски деби остварује филмом “Смрт”, криминалистичком причом рађеном по Пазолинијевом сценарију. Услиједили су, не тако запажени, “Прије револуције” и “Стратегија паука”, али и “Љубав и бијес”. Тек филмом “Конформиста” Бертолучи утврђује свој међународни углед. Послије “Конформисте”, на ред су дошли филмови по којима је данас и познат широј јавности.

У контроверзном “Посљедњем тангу у Паризу” главне улоге дате су фантастичном Марлон Бранду и заносној Марији Шнајдер. Осим Брандове увијек разоружавајуће глуме и појаве, овај филм прославила је романтично-експлицитна прича. Пол (Брандо), амерички удовац, улази у бурну, испрва готово садомазохистичку, а потом истински романтичну и љубавну везу са младом Парижанком Жаном (Марија).

“Посљедњи танго у Паризу”, осим што је прославио овог режисера, потресао је јавност својим сексуално-експлицитним садржајем. Филм је првовремено био забрањен у Италији, а нешто касније емитован искључиво у касним вечерњим сатима. Ипак, послије неколико година од цензурисања, појавиле су се његове различите верзије, од оригиналне од 132 минута, преко оне од 126, приказиване у биоскопима у тадашњој Југославији, до неких много краћих.

Након што је добио Оскара за свој романтично-еротични “Посљедњи танго”, Бертолучи још једном шокира јавност режирајући “Мјесец” у ком америчка оперска пјевачица има инцестуозни однос са петнаестогодишњим сином како би му помогла да превазиђе зависност од хероина.

Услиједили су “Двадесети вијек”, “Посљедњи кинески цар” - овјенчан са чак девет “Оскара”, “Чај у Сахари”, “Мали Буда” од којих је готово сваки “покупио” сјајне критике. Већ наредним филмом, “Украдена љепота” (1996), у ком су главне улоге припале Лив Тајлер и Џереми Ајронсу, поново се враћа у жижу јавности.

Бертолучијев невјероватан, готово потпуно поетичан осјећај за простор и вријеме на великом платну, посебно су дошли до изражаја у филму “Опчињени”. Са веома мало ријечи, овај режисер дарује нам причу набијену емоционалном и сексуалном тензијом у којој је сваки покрет камере чиста еротичност и поезија.

Ништа другачије није ни код контроверзног филма “Сањари”, који прича о необичном пријатељству у којој је секс само друго име за слободу и умјетност

Немали број критичара, рекао би како Бертолучијеве филмове карактеришу секс и политика, што није далеко од истине, посебно ако се сјетимо управо оних најпознатијих. Чак и у самим “Сањарима” оно што атмосферу чини луцидно бајковитом управо је дах револуције на улицама Париза.

Па ипак, невјероватна употреба свјетла, интригантних, необично декорисаних простора, те спори кадрови који не остављају могућност оку да пропусти ни комад љепоте, управо су оно што овог редитеља издваја из мора осталих.

У снимању га није спријечило чак ни то што је након неуспјешне операције кичме 2003., усљед врло гадног пада у Риму, остао прикован за инвалидска колица. Бертолучи је цијелог живота помицао границе. Његов “Посљедњи кинески цар” био је први дугометражни играни филм за који су власти НР Кине допустиле да се снима на аутентичним локацијама у “Забрањеном граду”.

Када су га 2013. године новинари питали по чему би највише волио да га памте, одговорио је лаконски: “Није ме брига. Моји су филмови снимљени, а људи их могу погледати.”

- А понекад ме ухвати смијех..., чини ми се да ће ме се више сјећати као ловца на талентоване младе глумице него као редатеља - казао је на обиљежавању 25. годишњице премијерног приказивања “Посљедњега кинеског цара”.

Осим филмова од којих је готово сваки прави кинематографски драгуљ, Бертолучи их је додатно “обиљежио” упечатљивим сценама.

Шокирати, готово згрозити, па дати романтичан печат филмској причи, а онда ганути до суза управо је одлика великих режисера. Таквих момената у Бертолучијевој богатој филмографији има прегршт.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.