Теа Јагодић за "Глас": Сваким радом стварам аутентичну причу

Ивана Благојевић
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Фото: Тea Jagodić

Мала средина ме је итекако обликовала јер у њој некад имате више туђих мишљења о томе шта би требало да радите него прилика да то стварно радите. Недостајала ми је већа креативна заједница, људи са којима могу да размјењујем идеје и шире тржиште за оно чиме се бавим али тема свакако није недостајало.

Рекла је ово за "Глас Српске", Теа Јагодић,  коментаришући колико је окружење формирало њен умјетнички рад и колико је искорак у већу средину промјенио умјетнички ток. Позната мултимедијална умјетница окушала се у бројним жанровима визуелног стваралаштва, али у сваком је тражила начин да искаже сопствену слободу у креативном раду.

- Проблеми, очекивања, потреба да се уклопите и стално нешто објашњавате, све је то касније нашло мјесто у мојим радовима. Да је све било једноставно и удобно, можда не бих имала толику потребу да нешто кажем и бавила бих се нечим скроз ''обичним''. Одлазак у Београд ми је значио јер сам жељела више простора да радим, упознајем више људи из индустрије и развијам се без да икоме ништа објашњавам. Креативна слобода ипак не долази аутоматски са већим градом. Дио ње сам освојила још онда када сам у мањој средини одлучила да наставим да радим нешто што многима није било јасно.  Београд, као и сваки велики град ми је само отворио више могућности а из Бање Луке сам понијела и добар дио разлога због којих уопште стварам. Она ме је обликовала а одлазак ми је само дао још више простора да видим шта све могу да урадим с тим што сам из ње понијела, рекла је Јагодић

ГЛАС: Познати сте по томе што кроз дигиталну фото-манипулацију спајате неспојиво и стварате читаве кинематографске свјетове. Како бисте дефинисали границу између фотографије као документа стварности и дигиталне умјетности која ту стварност надограђује?

ЈАГОДИЋ: За мене је та граница у ономе што обећавате гледаоцу. Када фотографија служи као документ, важно је да можемо вјеровати ономе што приказује. У свом раду полазим од стварних фотографија али их склапам у призоре који се пред камером никада нису догодили. Ту фотографија постаје материјал којим градим неку своју причу.

Занимљиво ми је што нешто може бити физички немогуће а емотивно врло тачно. На примјер, жена са прозором у грудима не постоји али осјећај да сте некоме дозволили да завири у вас и те како постоји. Таква слика понекад прецизније пренесе оно што осјећамо него сасвим реалан призор. Волим да рад на тренутак збуни гледаоца, да помисли:,,Чекај, шта ја ово гледам?'', али ми је важније шта ће осјетити када престане да размишља о томе како је слика направљена. Ту за мене почиње њен прави живот.

ГЛАС: У Вашим ранијим пројектима често сте сами себи били модел, претварајући сопствени лик у платно за преиспитивање друштвених табуа, менталног здравља и женског идентитета. Колико је умјетнику тешко да оголи сопствену интиму пред публиком и да ли је аутопортрет најискренији облик визуелне исповијести?

ЈАГОДИЋ: Раније сам била много више окренута себи и својим интимним борбама и рекла бих, помало себична у избору тема. Рад ми је био начин да избацим из себе оно што нисам знала или могла да изговорим и спасила ме је на нивоу озбиљних менталних изазова. Временом сам почела више да причам и туђе приче кроз своје тијело па данас није увијек јасно шта је моје лично искуство, а шта није. И одговара ми да тако остане јер приватни живот иначе врло мало дијелим. Баш зато при фотографисању склањам лице јер желим да гледалац у том тијелу или осјећању може да препозна себе, умјесто да види само мене и размишља шта се мени догодило. Важан ми је тај тренутак када неко каже: „Овако је и мени, само нисам знала како то да објасним.“ Моје тијело јесте на слици али прича може припадати многима. Могу да будем искрена у ономе што стварам и да ипак сачувам дио себе који остаје само мој.

ГЛАС: Недавно сте остварили значајне успјехе на међународној сцени, укључујући и високе пласмане на престижним глобалним платформама попут "One Eyeland". Шта за Вас лично значе оваква признања и колико она помажу у позиционирању Ваше умјетности на глобалној мапи?

ЈАГОДИЋ: Прија када неко препозна ваш рад наравно али искрено, признања ми нису нарочито пресудна. Такмичења су по мом мишљењу највише храна за его. Добијете потврду, обрадујете се али онда се вратите у студио и опет вас чека исти посао. Награда неће смислити сљедећу идеју умјесто вас.

Не знам за такмичење у нашој бранши које може толико да вам промијени живот или направи неки драстичан преокрет у каријери. Може да донесе неку додатну видљивост, послужи као референца и можда доведе некога до вашег рада али мислим да се мјесто на тој „глобалној мапи“ ипак гради годинама, кроз оно што стварате и однос који публика  развије према томе. Много ми више значи када ми неко напише да показује моје радове на психотерапији јер не зна ријечима да се изрази или да гледајући у одређен рад донесе најтеже и најбитније одлуке као на примјер развод и одлазак из отровног односа након превише година. То је за мене права и озбиљна награда.

ГЛАС:. Као дигитални умјетник и арт директор који се ослања на ауторску фотографију и прецизан концепт, како гледате на технолошки бум вјештачке интелигенције као алатА који олакшава рад или као на пријетњу аутентичности људске руке   и још више људске емоције?

ЈАГОДИЋ: Не плашим се АИ-ја јер мислим да ће се тек сада видјети ко има шта да каже а ко је знао само да направи ефектну слику. Када такву слику може да добије готово свако, идеја и ауторски став постају још важнији. Биће то нека врста природне селекције међу креаторима. Ко зна да размишља, прилагођава се и пронађе своје мјесто, снаћи ће се.

Мени стварање нема смисла без процеса јер волим да фотографишем, погријешим и успут откријем нешто што нисам планирала. Ако то сведем на неколико кликова, прескочила сам управо оно због чега волим да стварам јер не желим да постанем само наручилац сопствених слика.

Сви моји тренутни клијенти у комерцијалном раду изричито траже да не користим АИ. Они га и даље доживљавају као знак аматеризма и пречицу која може да умањи озбиљност њиховог пројекта. Желе да буду препознати по квалитету у својој индустрији и зато инсистирају на ауторском дјелу иза којег стоји конкретна особа. То ми даје довољно разлога да вјерујем да ћемо ми који радимо „ручно“ још дуго имати посла. Брже и јефтиније није свакоме и вредније.

ГЛАС: Живимо у ери инстант визуелног садржаја на друштвеним мрежама, гдје се слике конзумирају у секунди. Колики је изазов у таквом времену задржати пажњу посматрача и натјерати га да стане испред Вашег рада и „прочита“ причу која се крије иза те једне слике?

ЈАГОДИЋ: Свјесна сам да моје фотографије често покваре оно због чега је неко отворио Инстаграм а то је да мало не мисли. Побјегнете у телефон од стварности а онда вас тамо сачека слика која вас подсјети баш на оно што избјегавате, тако да нисам увијек пријатан гост на туђем екрану и то знам.

Са друге стране, не желим да пажњу купујем тако што ћу сваку тему учинити лаком за гутање јер неке ствари и треба да нам застану у грлу. Важније ми је да неко у фотографији препозна нешто што себи још није признао него да напише „прелијепо“ и настави даље. Ако вам се слика врати у мисли када одложите телефон, онда смо се стварно срели.

ГЛАС: Када погледате своје најновије радове и пројекте на којима тренутно радите у ком правцу се развија Ваша умјетничка естетика?

ЈАГОДИЋ: Тренутно, све ме више занима колико могу да кажем са што мање елемената. Тијело, један предмет и један непријатан однос између њих често су довољни. Највише ме занимају ствари које смо прогласили нормалним само зато што их дуго трпимо: да вриједиш колико трпиш, да жена мора да се оствари кроз мајчинство и брак иначе не вриједи ништа, да је ћутање знак васпитања и да је издржати баш све нека велика врлина. Мене занима колико нас то „свака ти част како све издржаваш“ заправо скупо кошта.

ГЛАС: Колико се спољни свијет и назовимо их анагажована друштве теме могу раздвојити од умјетника?

ЈАГОДИЋ: Друштвена и политичка стварност је ту неизбјежна. Политика нам улази у посао, кућу, тијело, у одлуку да одемо или останемо а онда се од умјетника понекад очекује да буде довољно осјетљив да направи нешто дирљиво али не толико да постане неугодан и да има став, само да тај став никоме не поквари расположење. Мени је то прилично апсурдно. Не мислим да сваки рад мора бити протест, нити да свако мора јавно да коментарише све али мени лично никада није одговарало да стварам нешто што је само лијепо. Имам потребу да питам зашто толико енергије трошимо да се прилагодимо стварима које нас повређују и које нас уништавају. Немам увијек одговор али не желим ни да својим радом говорим „све је у реду“ када очигледно није.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.